Ja znam tko sam, jer znam protiv koga sam (K.-J. Kuschel)
„Dovde je puhalo, odavde duva!” rekao je otac kiselo se osmehujući, dok je porodica protezala noge u Šidu, u predvečerje Oluje, 1991. godine, kad su Tihana i Zoran sa majkom i njim, krenuli iz Siska za Srbiju. Neki dan pre toga, u bašti, ispred dedine kuće, u ružičnjaku su našli okrugao metalni predmet, nalik bombi. Zračio je zlokobno, a devojčici i dečaku napunile su se strahom i oči i nozdrve. Zoran tek što je ispuzao od dečaka u mladića trpeo je podrugljiva dobacivanja drugova „Vidi Srbe”, dok su se devojčice savijale do trbuha od smeha. Njegovoj sestri ime Tihana, dao je porodični prijatelj Hrvat. Pošto je uvedena u knjige, otišlo se kući. Da se pojede i popije. Kao što je red. A onda je nastao nered. Susjedi i komšije su se prepoznavali, naglavačke, po veri i naciji. Pretrčavali ulicu da se ne vide. Kuće i stanovi postali su katakombe.
Dobrih pola veka i kusur ranije, provodio sam nedelje u Sisku. Proterivao loptu kroz male golove na tim istim ulicama. Zajedno sa Željkom Nimšom, evropskim šampionom u rukometu i bivšim jugoslovenskim reprezentativcem. Sa pokojnim Nikolom Vuksanovićem, levim krilom drugoligaša „Segeste”. Sa Krunom Rastovčaninom… Posle igre, znalo se, odlazak u grad i zagledanje cura.Tako sam i upoznao porodicu P. Došli su te prve godine rata, na moja vrata, predosećajući da će vetrovi mržnje zapuhati i zaduvati još jače. Oduvati sve što je ljudsko. Dok su drugi spavali Živko i ja smo šaputali o sudaru tih vetrova. „Nego Slobodane, da mi krstiš decu u pravoslavnoj crkvi”, rekao je. Ostao sam bez reči, jer smo se obojica dugo znali. Bili smo ateisti. „Hoću Živko”, nevoljno sam pristao. Zakazali smo krštenje u Svetonikolajevskoj crkvi, u Zemunu. U kojoj su i mene krstili. Bez tih akreditiva ja ne bih dobio licencu za taj „sveti čin”. Poveo sam Tihanu. Onako krhka, tog jutra šćućirila se. Postala još sitnija. Uplašena. Kao da je znala šta je čeka u tom verskom ritualu.
Dolazi pop. Ljubi ikonu usred ckve i uzima dve krupne jabuke koje je neko ostavio pored. Voće skliznu duboko u džepove mantije. Eto ga kod nas, sa krstačom, crkvenim posudama i pomoćnim materijalom. Raspakuje alat i pita curicu: „Kako se zoveš? Tihana! Mooolim! Kakvo ti je to ime. U nas Srba nema takvog. Ti možeš biti samo Tijana”. Onda je došlo na red ono polivanje sa vodom… Mrmljanje sebi u bradu verskih recitacija. Pop je nervozan. Žuri. Sa krštenja na sahranu i tako u krug. Šušte nestašne nemačke novčanice u džepu. Pevaju „Danke Dojčland”. Hristov sluga umače pero u mastilo i pita: „Kad su rođena? U listopadu te i te godine”, diktira devojčurak. „A vi Srbi u Hrvatskoj baš ste se pokatoličili. Kakav listopad. Nema listopada , nauči da govoriš srpski kao pravoslavka…” Vidim curi sijaju oči. Zasuzila. Steže krajeve košulje.
Okupana „svetom vodom” i sopstvenim suzama Tijana, do skora Tihana, potpisuje dokumenta za krštenicu. Dok joj je ruka drhtala, pop prepoznaje latinična slova. Trese se crkveni svod od njegove vike: „Zar ti ne znaš ćirilicu, bog te ubio, da te ne ubije…!” Satrvena nevericom devojčica pruža pedeset maraka, predvodniku autentičnog pravoslavnog stada, čija je ovca postala od tog trenutka. Zgađen, bežim napolje. „Čekaj kume. I ti nešto da daš”, viče zamnom verski čobanin.Vraćam se i dajem mu dvadeset maraka. Sa 70 maraka, mogao je da kupi pola susedne samousluge.
Tijana je i sutradan došla plačući. Pitam: „Sine, šta je sad?” Dolazeći iz grada, čula je u prenatrpanom škripućem autobusu , kako domaći naglas gunđaju, da u vozilu smrdi i da se izbeglice ne peru.I to je cena koju morate da platite kad doletite svome jatu. A ratno raskusurivanje između Srba i Hrvata još traje. Ratuju sad slova. Kao olovni vojnici. Sudaraju se latinično i ćirilično P. I druga slova su u zavadi. U Srbiji neki kažu da latinicu treba proterati, jer nije srpsko pismo. U Saboru, neki gunđaju na upotrebu srpskog jezika. A možda je najbolje i za jedne i za druge da spale knjige pisane „neprijateljskim” pismom. Baš kao, onomad u hitlerovoj Nemačkoj.
