Vrata su se uz škripu otvorila, a potom sa škriputanjem iz drugog tonaliteta zatvorila. Pritom, dok su bila otvorena, spolja dopre malo izraženiji zvuk saobraćajne buke. Zastao je onako suvonjav, sed, malo pognutih ramena, obuhvatio pogledom prostoriju i klimnuo glavom.
„Evo i Zdravka”, dobaci neko.
Dva penzionera čiji su zembilji puni zeleniša stajali naslonjeni na nogu stola, prekinuše dotadašnji razgovor ne bi li pozdravili pridošlicu.
„Zdravo, matori!”, javiše se u glas. Zdravko otpozdravi prislonivši dva prsta na slepoočnicu, koje zatim energičnim pokretom usmeri prema plafonu.
„Ma otkud matori. Izgleda k’o mladić!”
„A znaš zašto?”, okrenuo se prema šanku odakle je došla ta pomalo podrugljiva primedba.
„Znam, znam. Ne moraš ponovo da nas daviš istom pričom”.
„Ti znaš, a verovatno i ostali, ali gospodin sigurno nije imao priliku da čuje”, okrenuo se meni, novom licu u kafani u kojoj su se očigledno svi ostali dobro poznavali.
„Koji destilat danas piješ?”, prekine ga konobar i pruži mu preko šanka, od upravo opranih čaša vlažnu, tek ovlaš obrisanu ruku.
„Viljamovku. Danas, viljamovku… Nego da pojasnim gospodinu otkud tolika moja vitalnost. Vidiš prijatelju, da pređemo na ti jer se mi ovde u ovom hramu ne vikamo već tikamo, večito sam mlad jer vozim bicikl…”
„I pije rakiju…”, dobaci onaj glas sa šanka.
„I pijem destilat. Razne vrste destilata, ali imam meru, a ne kao neki ovde prisutni. Dakle, vozim bicikl, pijem destilat, to si upravo saznao, a koja je treća stvar bitna za moj mladalački izgled, čućeš kasnije”.
„Evo, počelo je”, javi se opet oponent sa šanka, „ti Zdravko jedva čekaš da se neko nov pojavi pa da počneš da prosipaš svoju pamet”.
„Ej, staklorezac, ne prekidaj me u izlaganju. Bicikl ti je, burazeru”, opet će meni, „jedan od tri najbitnija pronalaska ljudskog uma. Kao prvo, bicikl je jeftino prevozno sredstvo. Pristupačan je ljudima sa najnižim primanjima. Kao drugo, biciklom od tačke A do tačke B stigneš besplatno. Ne treba benzin, struja, fisija ili fuzija, već snagom sopstvenih mišića savladavaš prostor. Bicikl je najbliži nedostižnom perpetuum mobile, jednostavno, minimum uložene energije za beskonačno kretanje. A o uticaju na zdravlje da ne govorim.
Drugi najvažniji pronalazak, ne nužno tim redom je destilat. Molim auditorijum da me ne ometa i omogući mi da elaboriram. Da odmah razjasnimo. Ja nisam alkoholičar, pijanac ili ždera. Ja sam uživalac alkohola, prvenstveno žestokih pića. Ja se sa zadovoljstvom prepuštam bio-hemijskim promenama koje u organizmu, prvenstveno u mozgu, izaziva unet alkohol. Te promene se manifestuju: pojavom osećaja prijatnosti, osećanjem telesne i duhovne slobode, čini mi se da samo ako bih hteo, mogao bih da poletim, zatim, bezgraničnom radošću, koja se završava ushićenjem… Uz zdravo telo da li mi treba još nešto? Mladene, daj još jednu viljamovku, tek sam počeo da osvajam slobodu, do ushićenja me čeka priličan put”.
„I još pet-šest viljamovki kao dopunsko gorivo”, dodao je u pola glasa staklorezac sa šanka.
„’Ajde pusti čoveka, neka završi”, priskoči u pomoć Zdravku jedan od penzionera.
„Mogu i ja da završim, znam priču napamet. Sledi nabrajanje žestokih alkoholnih pića, pa priča o trećem najznačajnijem pronalasku. Batali Zdravko”, ne odustaje oslonjen na šank, Miško po zanimanju staklorezac u nastojanju da prekine Zdravkov monolog.
„A što tebi Miško smeta iznošenje mojih fundamentalnih životnih stavova kad se ostali ne bune? Mlađo, daj Mišku kreatoru akvarijuma, terarijuma, velikih staklenih površina u vidu izloga i manjih zvanih prozorska okna još jedno pivo, ovog puta na moj račun, znam da će mu odmah biti lakše da sluša”.
Miško prihvati zamagljenu flašu i kad se Zdravko okrenuo meni, bezglasno ali dovoljno razgovetno da prisutnima ne treba umeće čitanja sa usana izgovori: „Al’ ga karam. A?”, pritom pokaže srednji prst i njime mahnu par puta napred-nazad.
Zdravko neumorno nastavi:
„Danas viljamovka, sutra šljivka, prekosutra loza, zatim kajsija, dunja, kleka, vinjak; niko nema što Srbin imade… pa onda skoknemo do Japana na sake ili na suprotnu stranu planete u Meksiko na tekilu, u komšiluk na Jamajku na čašicu ruma. Rusi i Poljaci posle posisanog majčinog mleka prelaze na votku, Švabe vole šnaps, eventualno kalvados, Italijani grapu, Francuzi pripremaju želudac aperitivom, konjakom, a posle jela kao dežestiv takođe piju konjak, Anglo-Saksonci preferiraju viski i burbon… ukapirali ljudi diljem planete sve blagodeti konzumiranja destilata”.
„’Ajde Zdravko, leba ti, preskoči onaj deo o tvom stanu, k’o boga te molim. Zamisli druže”, sada se Miško obrati meni, „Zdravko je izračunao da je raznog destilata u dosadašnjem životu popio toliko koliko bi stalo u njegov stan od šezdeset kvadrata u kojem kao neženja živi sam već četrdeset godina. To su silni akovi, hektolitri i galoni. Zbog toga stan naziva buretom, a sebe Diogenom”.
„E zbog toga iz mojih usta nikad nećeš čuti: Skini mi se s kurca Miško, već skloni mi se sa sunca. Ako znaš šta hoću da kažem”, kao iz topa ispali Zdravko, pa se okrene meni, „eto, pošto ti je staklorezac ispričao epizodu o Diogenu preskočivši nekoliko bitnih detalja koje naravno ne može da prepozna pa samim tim niti da zapamti, jer nikad sa fenjerom u ruci nije tragao za čovekom, već samo ume da laje kao pas, stigosmo do trećeg važnog izuma, koji je najstariji od ova tri. Nastao je pojavom čoveka, a koji nama neženjama ulepšava i olakšava život. To ti je prijatelju moj samozadovoljavanje, onanija ili drkanje”.
„E za ovim se da piti”, prvi put progovorih shvativši da svo ovo druženje, razgovori, vicevi, doskočice imaju svrhu da se ubije vreme i pritom popije što više alkohola, pa reko’, hajde da i ja doprinesem tome, „konobar daj piće za sve. Ja častim!”
Nije mi promaklo da su svi sa zadovoljstvom primili ove moje reči. Kad je stiglo piće Zdravko podigne čašu i nazdravi.
„Dobro nam došao, čoveče! Vrata ovog zajedničkog utočišta za tebe su od danas otvorena. U to ime živeli”.
Nastane kratkotrajno komešanje dok su pića ispijana, Zdravko pročisti grlo i nastavi:
„O prednostima samozadovoljavanja ili rukobluda kako ga nazivaju oni koji ga se gnušaju, ne moram puno da govorim. Izabereš ženu koju hoćeš, izabereš vreme, mesto. Partnerka se nikad ne izgovara glavoboljom i što je takođe važno nikad ne može da bude razočarana, znači, sve je pod kontrolom. Jel tako?”
„Tako je!”, uzviknuše penzioneri.
„Tako je!”, uzvikne Miško, zadovoljan jer je dva pića popio mufte, „jel sad sledi priča Srbi narod najstariji?”
„Drugi put. Žao mi je, nemam vremena. Žurim domu svome, tamo me sva ustreptala čeka Merlin Monro”, odgovori Zdravko, ispije viljamovku i uz škripu vrata izađe iz kafane „Burence”. Posle par sekundi suvonjava prilika na biciklu minu mimo vrata žureći zadovoljstvu koje ga iščekuje u praznom stanu.
