„Noćas u Pergoli na Sen Žermenu razgovaram sa čikicom Francuzom. Malo je pripit, duhovit, citira latinski, nije katolik… Prezire Amerikance i svu Napoleonovu rodbinu sem imperatora samog. Brblja mnogo, na preskok, veselo, živo.
– Šta vi to Francuzi imate od pravog zlata – pitam ga i sam malo zagrejan njegovim uopštavanjima – pa svi mi, iz svih naroda, imamo oduvek slabosti prema vama?
– Šta imamo od pravoga zlata? Reći ću vam gospodine – i kao da mi otkriva tajnu govori tiho, poverljivo – imamo slobodu… Samo… ne znamo više šta bismo sa njom.”
Ovaj citat iz Mihizove „Autobiografije o drugima” učinio mi se idealnim za početak ovog mog kratkog kazivanja u redovima koji slede, jer gotovo savršeno opisuje stanje u kome se trenutno nalazim.
Pre nekoliko dana, doselio sam se u Pančevo. Moj grad. Grad u kome sam rođen, grad u kome sam živeo trideset i četiri godine pre nego što sam sa porodicom prešao veliki i večiti Dunav i utopio se u gužvu, smog i zvuke prestonice. Jutro je. Budim se sam u svom novom stanu na Kotežu II, iznajmljenom od dobre žene. Slučajno ili ne, zgrada u kojoj najmim stan nalazi se tek pedesetak metara dalje od zgrade u Moše Pijade 132, u koju su me roditelji davne ’74 doneli direktno iz porodilišta. Posmatram sobu u kojoj se pored dušeka na podu, na kome trenutno spavam (krevet još nije stigao), nalaze još jedan lepi beli ormar i jedan ružni, stari pohabani dvosed. To je sve. Razmišljam o svojoj iznenada dobijenoj slobodi. Nisam je tražio, ali sam je dobio. Ostavio sam sa druge strane reke neke drage ljude i odlučio da se vratim nazad u Pančevo.
Prvih dana mog doseljeništva u rođeni grad, ta sloboda mi prija i na neki čudan način uživam u njoj, dok šetam po njegovim istim, starim, ali na žalost, čini mi se, nepovratno promenjenim ulicama i kroz sećanje i dalje živo i jasno, vraćam fasade kuća u boje u kojima su bile dok je grad bio moj. Prolazi tako u mojim šetnjama jedan, pa drugi, pa treći dan. Obiđoh sve staze kojima sam se kao dečak, školarac i student kretao ovim gradom i polako ali sigurno, shvatam da i ja ne znam više šta bih sa svojom slobodom… svojom novom pratiljom, koja je tu uza i iza mene, tiha i nenametljiva, ali neumitna i očigledna. Ipak, koliko god moja nova prijateljica bila nenametljiva, nekako mi je nelagodno, nisam siguran da li želim da se sa njom uopšte družim, iako znam da moram. Shvatio sam jako brzo da se ništa ne pitam ja, već slučaj, taj nemilosrdni sudija koji u svačijem, pa tako i mom životu igra veliku i značajnu ulogu. Čudno mi je saznanje da tu slobodu koju imam– moram na neki način početi da trošim. Ne znam da li ću je uspeti potrošiti i na koji se tačno način ona troši, ali počinjem taj zadatak hrabro i bez mnogo razmišljanja sa tek ponekom podsvesnom iluminacijom koja nestane isto toliko brzo kao što i bljesne u mojoj podsvesti.
„Trošenje slobode” počeh pozivom čoveku, koji po meni, pored Wajfertove pivare, starog sunčanoga sata na Ćurčinovoj kući i Tamiša, čvrsto stoji na četvrtom, svakako ne manje važnom mestu po kome nas i naš grad prepoznaju svi koji nisu odavde. Njegovo ime je u ovom gradu sinonim za borbu za pravdu, demokratiju, ljudska prava i šta sve još ne. Svi kojima su ove vrednosti na srcu u samom gradu a i mnogo šire, znaju o kome pričam. Ne bih mogao reći da smo drugari, ali svakako poznanici koji su nekada, u zla vremena devedestih – bili na istoj strani. Na njoj smo i danas. Niko nije odstupio. Upitah ga ima li pored njega još ljudi iz onog vremena kojih se rado sećam i da li se sada bore protiv novih, novokompanovanih kradljivaca naše zajedničke slobode – Vučića i njegovih slugu, loših đaka, polupismenih izdanaka pinkovske dugogodišnje propagande, koja nam malo po malo, uz mig i nereagovanje žutih – ponovo donese crne i crvene – čija je jedina moralna dilema da li su se dovoljno ponizili pred vođom ili je trebalo još više. Dobronameran kakav je oduvek bio, moj, sada bih se već usudio reći drugar, pošto ga već drugi put pominjem, predloži mi tribinu u „Kupeu” na kojoj će sudija Majić predstaviti svoju novu knjigu. Rado prihvatih predlog i otiđoh iste večeri na zakazanu tribinu. Videh neke drage ljude sa kojim sam nekada vojevao antimiloševićevske i otporovske bitke, videh Ljilju, Baneta… ne prepoznadoše me odmah, ali kada se predstavih – iznenadiše se, vratiše negde svoja sećanja u kasne devedesete i početak novog milenijuma i nađoše me tamo, uredno konzerviranog u vremenu koje je ostalo davno iza njih, u vremenu koga se i oni i ja sa nostalgijom sećamo jer smo se tada goloruki borili kako smo znali i umeli i svi zajedno – pobedili. Nakon što shvatiše iz kog veka se vraćam, ovako iznenada u njihove živote, a da su me davno ostavili negde tamo, u sećanju (nadam se lepom), kao uostalom i ja njih – neka jedva primetna seta pređe preko njihovih lica – jer oboje, svako na svoj način shvatiše da smo opet na početku. Naša borba i blago koje smo u njoj osvojili – sloboda, nakon 20 godina je prokockana od drugih, koji su u naše ime na pogrešne brojeve ulagali zlatnik po zlatnik, seferin po seferin, da bi na kraju spali na krajcare i nakon što su i njih proćerdali bez trunke griže savesti što nisu bile njihove – nestali. Ima jedan lep stih poznatog benda koji ove moje redove opisuje na najlepši mogući način: „Drugi su igru igrali i snove ukrali”.
Nisam često dolazio u poslednjih dvanaest godina… nekoliko puta godišnje o rođendanima i slavama. Sahrana srećom nije bilo. Mogu još da pričekaju. Za sve to vreme dok me nije bilo – prijatelji koje sam ostavio sa ove strane Tamiša i Dunava još juna 2008. ostali su tu, isti onakvi kakvi su i bili – prijatelji. Ivan,Suba, Željko, Darko, Ceca, Zoki, Lukić… Još nisam svoju prekomernu slobodu trošio na njih, imaju svoje porodice i svoje živote, ali znam da su tu a i slobode ima na pretek…
Čudno je to kada se vratiš u grad u kome si živeo godinama i kada imaš osećaj da mu pripadaš, ali ne onako obično, jednostavno, kako to neko ko je oduvek živeo ovde oseća – već nekako bojažljivo, sa tremom, kao kada upoznaš nekog odveć velikog i slavnog, pa se sa strahopoštovanjem, polako otvaraš prema njemu, plašeći se da nešto pogrešno i glupo ne izgovoriš. No, Pančevo je ipak tu i pušta me da mu se vratim, a ja zahvalan na tom velikodušnom daru to činim na način na koji najbolje znam i umem – preko ljudi i knjiga, preko groblja na kome su mi baka i deda, kroz šetnje i sećanja.
I tako započinje polako i traje moja sloboda u kontemplacijama i sabiranjima u čitanju i reminiscencijama, zahvalan ako će ove moje misli nasumično nabacane na papir ikome pomoći da voli ovaj grad malo više nego što ga je voleo juče.
A slobodu, koju smo tako lako proćerdali i predali najgorima među nama – čeka tamo negde, da opet bude osvojena – u celoj Srbiji, pa tako i ovde… dođoh da pomognem kako to najbolje mogu.
