Svet je dinamično mesto, stalno je u nekakvim promenama. Nekad ih primećujemo, a često su promene tako diskretne da ih ne osetimo dok nas dobro ne opale po glavi. Setimo se kraja osamdesetih i priprema za tektonske poremećaje koje će uslediti devedesetih. Ko je tada mogao pretpostaviti da će se izdešavati sve ovo, a da će nas ishodi političkih igrarija elita sa beogradskih i drugih brda, poguranih sumanutim tinjajućim nacionalizmom dovesti do materijalne i moralne bede. Iako nas Vreme vuče sve dublje u neizvesnost 21. veka, ne damo se, grčevito se držimo za jedinu preostalu šljivu i crkveni toranj i pevajući u slavu prošlosti, molimo se modernom bogu neoliberalnacionalkapitalizma. Prošlost nam je maglovita, po svoj prilici u velikoj meri izmišljena, a ni budućnost ne obećava bog zna šta.
I tu, na početku budućnosti, počinje naše strmoglavo ubrzanje. Antički Sizif je gurao kamen uz brdo, a ovaj naš svoj teret pokušava da zaustavi ili uspori dok se on ubrzano kotrlja sa brda u provaliju. Da li će uspeti? Pa neće, ne može. Iako se radi o izmišljenoj priči, simbolu života i teškoća koje ga čine, kada taj naš teret smestimo u realan život vidimo da živimo u svetu fizičkih, prirodnih zakona i da na svaki pad, bio on fizički, moralni ili materijalni, utiču ti zakoni – neka gravitacija, inercija, ubrzanje. Pokušaj da se odupremo padu teško da će dati rezultat, jer je za spas iz takve situacije potrebna ogromna snaga koju mi više nemamo. Naša snaga nije više realna, ona je verbalna kategorija i svodi se na prazne priče, obećanja, laži u najboljem slučaju – molitve. Zato čekamo. Šta drugo?
Ko misli da se ovo samo nama dešava, greši. Slično je i u okruženju, u bivšim republikama SFRJ. Materijalno osiromašeni, demografski osakaćeni, a politički nedorasli novom dobu koje nas vreba iza ćoška budućnosti i oni, bivši zemljaci a sada susedi, teško žive i jedva sastavljaju kraj sa krajem kao i mi. Pakosni će reći – tako im i treba, realni i pošteni – tako nam i treba, svima. Jedino su iz ovog okeana gluposti, kriminala, neozbiljnosti, političkog amaterizma i avanturizma, uspešno isplivale one elite. I još plivaju, dokle će – ne zna se. Da li je moguće da su oni sve predvideli, dobro se pozicionirali i sada i sve vreme profitiraju. Moguće je. Lukavo je to. I na vašaru kad trguje sa Ciganima, a i u politici kad diluje sa protivnicima i pregovara sa ljutim neprijateljem. Nije li Dobrica opisivao te situacije u „Korenima” pa kada se to projektuje na kraj 20. i početak 21. veka, dođe tako kako dođe.
Čak i površnim čitanjem Toflera (Alvin Tofler: Treći talas), dobro obaveštenog futurologa, mogao je da se nasluti pravac kojim se ovaj svet kreće. Ne mogu da verujem da u Akademiji nije bilo pametnog sveta koji bi naš brod mogao da preusmeri u budućnost već je, gonjen „memorandumskom” energijom nastavio da klizi u nedovršeni 19. vek, u mutno srednjevekovlje, u pusto i jalovo polje nepotrebnih ratnih stradanja i teške pljačke poratne tranzicije. I dok se nama „dešavao narod” u ostatku sveta započeta je tehnološka revolucija. Očiju zamazanih od krvi i pogleda zamućenog mržnjom, to nismo ni primetili. Zato i ne razumemo moderan svet, zato i imamo toliko funkcionalno nepismenih. Kada smo malo došli sebi posle iscrpljujućih „nacionalnih projekata”, svet je već uveliko odmakao i nama ne preostaje ništa drugo nego da kaskamo za njim. Dobar deo mlade populacije nije želeo da se pomiri sa tim pa su se razbežali po belom svetu u nadi da će tamo neko prepoznati njihove sposobnosti. Oni još uvek nisu pobednici ali imaju šansu da to postanu. Oni koji nisu bili spremni da odu, a prepoznali su nove tehnološke trendove, shvatili su da sve te nove sprave ne zahtevaju inženjersku diplomu ili doktorat i ozbiljno su se prihvatili učenja. Iako ih je naš novokomponovani sistem vrednosti odavno izbrisao i zbog godina starosti niko više ne računa na njih, to je zapravo najnapredniji deo ovog društva, ne računajući decu koja završavajući školu uporedo uče jezike, spremaju pasoše i hvataju veze za bekstvo odavde. Oni su relativni pobednici. Njihovo znanje i iskustvo pobeđuje, ali niko tu pobedu neće priznati, praviće se ludi. Ubedljivo najbrojniji deo stanovništva nije razumeo ni prihvatio novo vreme. Imaju moderne mobilne telefone, ali ne znaju da ih koriste. Imaju averziju prema računarima i internetu, strani jezici i knjige su neprijateljska teritorija. Redovno glasaju za pobednike izbora. Oni su gubitnici, ali to još ne znaju.
Informatičko doba je ubrzalo sve, dovelo do neophodnosti započinjanja tranzicije, ne samo u privredi već u gotovo svim sferama života. Čak i da se ratovi devedesetih nisu desili, privreda i ekonomija zapadnobalkanskih zemalja bi morale da uđu u neku vrstu tranzicije. Verovatno bi tranzicija bila poštenija i manje bolna, mnoge dobre i moćne firme bi preživele, ljudi ne bi izgubili posao, a deca svoje roditelje u besmislenim ratovima. Tranzicioni recepti tipa „ne pitaj me za prvi million” brzo su se primili kod svih naroda i narodnosti bivše nam domovine i nova klasa je rođena. Idemo dalje.
Koliko god da je naša državna i ostala prateća i pripadajuća administracija okoštala i uljuljkana u šeme starih navika i burazersko-rođačke tradicije, sve to mora da se menja. I menja se, možda polako, ali se menja. Dovoljno je da sve više stvari koje su se obavljale u horor varijanti, na nekom šalteru iza kojeg vreba mrzovoljna gospođa sada možemo odrađivati on line. Biće toga sve više. Ta vrsta poslova će se ubrzavati, ljudski faktor će biti sve manje prisutan u javnom životu. Život se ubrzava i „steriliše” od nas samih. Ali!!!
Neko tamo, ko projektuje te sisteme ne razume da nama to treba, a hoće da nas liši jednog sasvim ljudskog problema – čekanja pred šalterom, u čekaonici kod lekara ili iščekivanja okasnelog autobusa. Ti projektanti savremenog života ne mogu razumeti da nas latentna mržnja prema šalterskim službenicima zapravo greje, daje nam neku čudnu energiju. Te naše mržnje imaju dušu, nekako su duboko intimne. Kada bi sve išlo kako treba, kada ne bi bilo gužve u čekaonicama i u saobraćaju, kada bi autobusi išli na vreme… itd. ja ne znam kako bismo mi podneli sami sebe. Crkli bismo od dosade.
Teško nam je sa nama, a bez nas još teže. Zato se ovde (kao) mrzi Evropa. Tamo, u toj Evropi nema nas, a iako nas ima to su neki drugi MI.
