Ne znam jel svako selo ima utrinu. Tamo di sam bijo ima. Naša je utrina, mislim na našu stranu sela, bila mala. Sjedne strane nas zagradijo sokak. Onaj što se zvao brezobrazno, a sad se ne zove nikako zoto što su napravili put pa ni nema sokaka. Tamo nikad nije bilo kuća, a bila lepa, mekana trava pa mladi išli u štetu kad je bilo lepo vreme. Zoto je im’o to brezobrazno ime.
Odunud je bila cigljana. Velika cigljana di je celo selo peklo ciglju. Kogod je ’teo da zida kuću, plati taksu, nađe još nekog istog da mogu da naprave kamaru za jednu furunu, skupi ljude pa onda redom. Čerpić pa se suši pa se pravi furuna i onda loži kolko treba da se ispeče ciglja. Veliki poso’.
Jedno parče utrine bilo ostalo za nas. Za sve što decama treba. Dal ćemo da se sigramo fuzbal, jure il’ žmure nema veze. Pa kad se smrkne i krene kući, neko se izbo na prcu, drugi se ožežo, a bilo je i da stanu u balegu. Bilo je balege onoliko od krava što baš tuda prolazidu kad idu da pasu, pa kad se umeljamo onako bosi ima da radi kajš. A sutra opet.
