Da li je to bio ovaj život ili neki drugi? Ovaj prostor ili neki drugi, jer… neki prostor je bio, u njemu sam lebdeo i nisam mogao da dogledam zidove, pod, plafon… ništa. Ništa nije imalo dimenziju, početak, kraj, vreme. Amorfni, beli prostor i tačka u sredini. U njoj kuca srce, rade neka čula, vidim senke koje povremeno promiču bez oblika i boje, čujem glasove, ne osećam bol. Jedino što osećam je svrab na gornjoj strani šake leve ruke koji bi povremeno postajao nepodnošljiv. Nisam ni razmišljao o tome, ne sećam se nikakve misli ili sličnog napora. Samo konstatacija o beskrajno belom, o senkama i glasovima koji su dopirali odnekud. Nekad sasvim blizu, toliko blizu da sam mogao da razuzmem govor.
– To je taj slučaj?
– Da, to je taj. Isto kao i ostali. Dan pre nego što je počelo, sve je normalno, san normalan, a ujutro se gubi. Svi parametri su u granicama normale za ovakve situacije, baš kao što je predviđeno. Samo, ovaj uopšte ne komunicira, deluje dekoncentrisano, bez ispada i reakcija. Kao da nije ovde, kao da ničega nije svestan. Možda treba pogledati uputstvo, sve ovo je za nas novo.
– Uneću posle njegovu šifru u sistem da pogledam detalje i šta je do sada urađeno. Ti znaš da se mi ovde ništa ne pitamo, da se sve radi iz centra. Mi samo primamo pacijenta, kontrolišemo i na kraju… znaš šta sledi na kraju. Više oko njega rade sestre nego mi.
– Ovo je stvarno genijalna stvar. Nisam verovao da će ovako nešto biti moguće sa jednim čipom ispod kože i mobilnim telefonom. Ako nastave da usavršavaju ovaj softver, medicina će se svesti na hirurgiju. Sve ostalo će se obavljati preko interneta. Samo, šta ćemo im mi onda, ne mogu svi da budu hirurzi.
– Mi smo im potrebni kao alibi. Šta misliš kako se ovaj razboleo i kako će se izlečiti. Misliš da ćemo ga mi izlečiti? Kako se razboleo, tako će se i izlečiti. Svaka bolest ima svoj algoritam kao i lek za nju. Pa, odakle epidemije? Sve se lepo isplanira, programira i plasira preko neke mreže. Precizno, bez tragova i bez svedoka. Farmaceuti su kao i mi, samo epizodisti. Važniji su im programeri. Ubaciš čoveku implant ispod kože, razboliš ga kad hoćeš, lečiš ga kako hoćeš i ako hoćeš, kontrolišeš krvnu sliku i sve ostalo. I to na daljinu.
– Pa zašto smo onda mi studirali medicinu?
–Vidiš, neko treba da zna kako izgleda bolest, kako da je prepozna. Vremenom će i nas pretvoriti u neku vrstu programera. Treba prepoznati i prihvatiti nove bolesti, nove, sezonske modele gripa i sličnih stanja koja se ponavljaju svake godine. Pa administracija, pa rad sa osobljem… ima posla i za nas. Nego, da li si ti čipovan? Ako nisi i nemoj. Vidiš kakvo je to sranje. A, evo nam i sestrice! Šta ima novo sestro, što ste se tako uznemirili, gde gori?
– Gori nam pacijent, doktore. Niste videli temperaturu kod ovog, preko 40. Moram da mu dam nešto za skidanje temperature.
Doktor izvadi mobilni telefon iz džepa belog mantila i pogleda odabranu aplikaciju pa ravnodušno odgovori sestri:
– Ja nemam takav podatak, kod mene je sve u normali, ali dajte mu nešto.
Okrete se i sa mladim kolegom izađe iz sobe dok je sestra pacijentu rutinskim pokretom ubadala inekciju nekog klasičnog leka za skidanje visoke temperature.
Iznenada, sve je oživelo. Belo su zamenile boje, a soba je dobila oblik i dimenzije. Pored osmeha nepoznate mlade žene, ugledao sam i neka poznata lica. Bio sam potpuno go i delimično pokriven ćebetom. Kroz otvoren prozor dopiralo je štedljivo zimsko sunce i malo svežeg hladnog vazduha. Čuo sam i cvrkut nekih prica.
Celo telo me je bolelo. Dobro je – pomislio sam – živ sam. Sad znam ko sam i gde sam. A onda sam na spoljnoj strani leve šake, između palca i kažiprsta, ugledao veliku krvavu ranu. Setio sam se svraba i upitao sestru o čemu se radi? Ona nije znala šta bi to moglo da bude, ali me je nešto verovetno jako iritiralo, jer sam stalno češao to mesto. Pitaćemo doktora. Vi se čuvajte gripa, vidite kako gadno može da bude. I razgovarajte sa doktorom. Dobri su oni, znaju šta rade.
Ostao sam sam, polako „vraćao film” i u sećanju preslušavao razgovor dva lekara koji je dopro do mene dok sam bio van ove stvarnosti. Onda sam se setio prošlogodišnjeg seminara u inostranstvu. Bilo je mnogo učesnika iz raznih zemalja, mnoštvo kompanija; neke su bile organizatori skupa, a ostali gosti kao i mi. Glavni organizator skupa je odlučio da bude racionalan i štedljiv pa nam nije podelio ID kartice nego nam je posebna služba za tu potrebu implantirala u spoljni deo šake, između palca i kažiprsta, sićušne čipove koji su uz upotrebu mobilnih telefona novije generacije omogućili praćenje toka seminara, orijentaciju u nepoznatom gradu, kao i plaćanje troškova. Čip je nekako bio povezan sa našim računima u bankama na koje su nam uplatili poveći honorar. Rekli su da je čip konstruisan samo za ovu namenu, da je pasivan i da ima rok trajanja. Rok je odavno istekao. Osim toga, po povratku kući nekoliko mojih kolega i ja dobili smo otkaze.
Da li je stariji doktor mislio na to, da li neko stvarno može tako kreirati neku bolest u mom telu i uticati na njen tok? Možda je moglo, ali više ne. Na mestu gde je bio čip, sada je krvava rupa koju je sestra pažljivo očistila i previla.
A i više me ništa ne svrbi.
