„Višnja, Višnja!”, prigušeno sam doviknuo preko naherene tarabe dok si u dvorištu hranila živinu. Podigla si glavu i bez reči, gestom upitala: „Šta hoćeš?”
„Dođi u baštu.”
Klimnula si glavom i odlazeći u kuću smaknula ružama oslikanu cicanu maramu. Bio sam nestrpljiv, ko na iglama. Ipak legoh ispod jednog od stabala višanja u dnu bašte grickajući travku. Plodovi na drvetu su bili crveni i zreli. A dan, dan je bio topao i sparan. Toliko topao da su se sitne kapi znoja pojavile na tvojim nausnicama kad si zajapurena sela pored mene. Lahor koji je pirkao, nije uspevao da nam tela rashladi. Ali je uspevao da pomerajući lišće iznad nas na tvom licu pravi treperavu igru senki i u očima ti menja boju od svetle do zagasite, do one boje koju plodovi kestena dobiju kad pred jesen popadaju na sparušenu travu. Pravila si mi kao deca što rade, minđuše od višanja, a ja sam te hranio zrelim plodovima. Sa uglova usana ti se cedio crvenkast sok i kapao na bleštavo belu bluzu. Smejala si se. Želja je u meni rasla. Poljubio sam te i na usnama i jeziku osetio kiselkast ukus višanja. Uzdrhtala si, a ono gornje dugme na tvojoj košulji se valjda samo otkopčalo naslutivši obostranu čežnju. Ono sledeće dugme otkopčao sam ja. Ćutala si. Grudi se raziđoše i u onoj udolini između njih spazio sam iste onakve kapljice znoja kao i na gornjoj usni. Pokupih ih žedno kao što bi rosu sa lista leptir popio. Dah ti je postao brži, a oči se raširiše kao da u onom lišću iznad nas traže nešto. Možda odgovor zašto se u poljupcu krije toliko slasti. Kosa, rasuta, pomešana sa opalim grančicama i grudvicama sasušene zemlje, mirisala je na smilje i bosiljak. Iz lišća prhnuše dve ptičice. Vrapci valjda. Milovala si mi potiljak i nešto nerazgovetno mrmljala tik pored uha. Vrat ti je bio tako mek, a sitni trzaji prostrujaše čitavim telom kad ti gricnuh resicu uha. I sam se stresoh. U ušima poče da mi bubnja kad si se privila kao bršljen uz mene. Obla ramena izviriše stidljivo iz kratkih rukava svučenih do laktova. Košulja, skroz raskopčana raširila se, otkrivajući ti stomak koji se dizao i spuštao u ritmu tvog ubrzanog disanja. Kolena zabelasaše kad rukom posegnuh za ivicu suknje. Šaka je lagano klizila baršunastom mekotom unutrašnjosti butina. Onda se začuše glasovi. Skočila si i skupljajući raskopčanu bluzu otrčala sagnuta izbegavajući niske grane višanja. Trupkanje i glasovi na ulici iza baštenskog zida postadoše tiši i udaljeniji. Legoh na leđa i zagledah se u lišće. Crveni plodovi su se presijavali na popodnevnom suncu. Ležao sam prazne glave dok prve zvezde ne zablistaše.
Život nas je rastavio, putevi nam se raziđoše, podižeš decu sa nekim drugim. Tvoj lik bledi, ali ovi trenuci ostadoše jasni do detalja. Da, kad ugledam kroz lišće crvene plodove ili kad zagrizem pitu sa višnjama, setim se ovog dana i kroz zube opsujem život. Višnja!
Crepaja, 28. septembar 2020. g.
