Da, dešavala se ova priča u neko drugo vreme, u vreme kad je u svakom selu u blizini železničke stanice postojala kafana, u vreme kad su ljudi po Vojvodini još putovali vozom. Kad su paori na njivama vreme određivali po prolasku vozova, pa bi govorili: „Vreme je za fruštuk, proš’o je đački”, ili „ idemo još jedared tamo i natrag, pa da se pakujemo, proš’o je radnički u polak četiri”.
Drumovi, ovi koji su vodili do varoši, nisu bili asfaltirani, već prašnjavi, makadamski, puni rupa u kojima bi se posle letnjih kiša voda još dugo zadržavala. Ti drumovi bi izgledali kao posuti okruglastim ogledalima, a bistra voda u baricama bi se zamutila i obojila sivom, tek kad bi je neki retki kamion ili automobil, uz psovku šofera nagazio ne uspevši da izbegne baš svaku od mnogobrojnih rupa. Drumovi su bili željni putnika. Autobuske linije prema selima nisu postojale, uvedene su kasnije, kad se asfalt zacrneo i nozdrve putnika zapahnuo teški bitumenski miris.
Dakle, u to vreme kad je dolazak svakog voza bio neka vrsta malog praznika, kad su domaćice brašnavih ruku na brzinu izvirivale kroz pendžere i radoznalo ogledale povorku pristiglih putnika, Voja bi se obavezno pojavljivao na stanici. Bilo je tu i drugih lica, lica majki i očeva koja bi se jedno vreme redovno pojavljivala, pa onda ustupala mesto nekim drugim, ali Voja je uvek bio tu. Očigledno ga nije interesovao onaj prvi, radnički, što u praskozorje skuplja sanjive trudbenike, niti vozovi koji su prolazili u oba pravca, popodne, ili uveče, zapravo jedini voz koji nije mogao kroz seosku stanicu da prođe bez njegovog prisustva bio je taj đački sa samo tri vagona. Kad bi se začuo pisak lokomotive, a guske na utrini pored pruge uznemireno zagakale, otpravnik sa crvenom kapom i signalnom tablicom pod miškom izašao bi iz kancelarije, osvrnuo bi se i kad bi ugledao Voju kao da bi mu laknulo, jer eto sve ide prema ustaljenom redu. Voja bi izašao na peron i tu bi se zaustavio između prvog, onog istovarnog koloseka i drugog, na prostor posut sitno drobljenim sivim kamenom, malo podalje od ostalih putnika i meštana koji nekog prate ili dočekuju, i čekao dolazak voza. Nije obraćao ama baš nikakvu pažnju na voz koji bi prvi prispeo iz pravca Pančeva na treći kolosek i koji se ovde ukrštao sa đačkim, nije obraćao pažnju niti na voz niti na putnike. Na licu mu se ogledalo uzbuđenje pri dolasku đačkog, to je mogao da potvrdi svako ko bi ga iole pažljivije pogledao u tom trenutku. To je trajalo samo par minuta, onoliko koliko bi se đački bavio u stanici. Kad bi voz uz škripu u oblaku pare i dima krenuo u pravcu Pančeva, izraz na Vojinom licu se promenio. Razočaranje i tuga su dominirale dok je pogledom dugo, dugo, pratio obrise zadnjeg vagona. Onda bi ravnodušno uzeo bicikl dotle naslonjen na mrežastu, zeleno obojenu metalnu ogradu, štipaljkom pričvrstio nogavicu pantalona i polako se uputio prema kafani na ćošku pedesetak metara udaljenoj i tamo popio uvek samo jednu rakiju. Tako je to trajalo više od pedeset godina, sve do Vojine smrti.
* * *
„On je ljubavnik apotekarice, Mađarice iz Debeljače. Nju često možete da vidite da putuje u varoš tim vozom”, tumačili su Vojino prisustvo na stanici dokoni posetioci seoske kafane. Ta priča je bila rado slušana jer su u mislima, kao gladni psi mnogi učesnici razgovora zabalavili od požude za telom i pojavom zgodne i elegantne mlade žene.
„Ma kakvi”, odgovarali bi oponenti, „pa zašto onda ne uđe u vagon kad vidi lepu Eržiku pored prozora?… Pa ja bi’, ja bi’ uskočio u voz i tu na licu mesta bi’… Uh!”
Na pijaci bi žene sigurne u istinitost, ispredale drugačiju tragočno-romantičnu priču:
„Tim vozom putuje u školu Vojina vanbračna ćerka, sad već devojčurak. Spanđao se sa jednom Slovakinjom, kad je ono službovao u Kovačici. Da vidite devojčicu, isti Voja, glava odsečena… Eh, sirota devojčica”.
Jedan Vojin poznanik, kolega s posla, za koga su mnogi verovali da je dobro upućen, uporno je forsirao treću priču:
„Sećate se da je kod Mujkini’ u Svileni sokak, dolazio zet, Mihajlo se zvao, što je bio oženjen sa njihovom Zlatinkom. Taj je bio neka budža u Radio Beogradu. Jedanput je na sveca slušao kako Voja peva sa Perom glavonjom što se iz Ilandže priženio kod Suvačarovi’ i tu kao prizetko ost’o. Njihov duet se tom Mihajlu jako dopalo, pa im je zakazao audiciju. Kad su trebali da odu za Beograd, Voja se razboleo i nije otišao. On kaže da ga je izdao glas, da je promukao, a Pera kaže da je od treme dobio proliv i da zato nije išao. Uglavnom Pera je na audiciju otišao sam i posle snimio ploču pa je na nekoj turneji upoznao jednu Dalmatinku i ostavio ženu i decu ovde i sad je tamo negde na moru. E, na audiciju su trebali da otputuju tim đačkim vozom. Voja”, to tvrdi taj kolega s posla, „nije mogao da prežali propuštenu priliku i zato sa tugom svakog dana ispraća đački voz”.
Verodostojnost nijedne od ovih priča nije potvrđena iz usta ovog usamljenika koji se nikad nije oženio. Kad bi ga neko pitao zašto je baš u to vreme na železničkoj stanici, Voja bi samo odmahnuo rukom, tako da nam svima od volje ostaje da se odlučimo za jednu od tri postojeće, ili da sami smislimo neku novu, našu priču.
Verovatno je slučajnost da je Voja umro u vreme kad je iz reda vožnje izbrisan polazak đačkog voza, ali kao da je posle Vojine smrti i sama železnica u Vojvodini počela da umire. Vozova je bivalo sve manje, neke pruge više ne postoje, teretni vozovi još ponekad protutnje ovom prugom, ali ni Voje ni đačkog voza nema više.
