Jutro je. Sunce, rumeno i bleštavo se pomolilo iz mora drveća. Mladić u mrkoj monaškoj odeždi, opasan upletenom kudeljnom uzicom, okrenuo se i sa stenovitog uzvišenja bacio pogled prema manastiru koji mu je takoreći bio pod nogama. Iz dimnjaka na onom delu konaka gde je bila kuhinja vio se jedva vidljiv pramen dima. Znak da su hlebovi sa rumenom korom i omamljujućim mirisom izvađeni iz furune. Jedan takav, okrugao, ispečen juče, nalazio se u grubo istkanoj šerenoj torbici koju je prebacio preko levog ramena. Kolut tvrdog sira, komad dimljenog kozijeg mesa i dve glavice luka bilo je sve što je od hrane poneo na put.
* * *
Prvo mu se javio glas.
„Oče”, obratio se osećajući se pomalo nelagodno, igumanu Avdokiju, starešini manastira, „čuo sam noćas u snu glas, moraš da kreneš na put, moraš da deliš ljubav, moraš da sebe daš, govorio mi je taj glas, niotkud i odasvud. Ne znam šta to znači i šta treba da činim?”
„Okreni se Bogu i molitvi. Bog će ti dati odgovor i ukazati put”.
Vizije u vidu glasova i slika bivale su sve češće. Noću u snu, po danu na radu u polju, čak i u crkvi manastirskoj pri molitvi.
„Danas dok sam u riznici čitao srebrom okovano Jevanđelje, moja ruka gonjena nekakvom silom, listala je i listala nezadrživo, sve do prazne stranice negde u sredini knjige. Tu praznu stranicu nisam dosad primetio, a čitao sam svetu knjigu toliko puta”, usplahireno se obratio mladi monah Dimitrije ocu Avdokiju, „ u levom gornjem uglu, stajalo je samo jedno slovo, veliko Z ispisano crvenim kao krv mastilom. Onda su počela da se pojavljuju slova, jedno po jedno. Zlo se širi svetom, pisalo je na kraju”.
„Pokaži mi”, samo dve reči izgovori Avdokije i zajedno krenuše prema delu manastira u kome su čuvane relikvije, pozlaćeni krstovi, putiri, svečane odežde i drevne knjige.
„Ne govori nikom ništa”, zamišljeno će iguman.
„Opet poruka oče Avdokije. Opet početa slovom Z. Zavetuj se da ćeš se boriti protiv zla, pisalo je ovaj put. Da li sam ja od Boga odabran? Zar nisam premlad za takvu milost?”
„Moli se sine. Okreni se Bogu i duhom i telom. Produži post. Čudne stvari ti se dešavaju. Ili si odabran ili opsednut Satanom. Đavo, Lucifer, Velzevul, Velijar i kojim sve drugim imenima nazivaju tu nečistu silu, ne bira način da zaposedne ljudsku dušu. Vreme će pokazati da si odabran od Boga, a ne Đavolov učenik. Moli se, budi istrajan u veri”.
„Ovog puta je počelo slovom LJ. Ljubi bližnjeg svog. Ljubav je tvoje oružje, deli ljubav na svom putu”, ozaren se Dimitrije jednog jutra javi igumanu.
„Odabran si od Boga sine moj. Gotovo sam siguran”, uzvrati Avdokije, „budi istrajan, osluškuj glas Božiji u sebi”.
„O čemu li samo pričaju toliko? Svaki bogovetni dan. Osamljeni, izdvojeni”, došaptavali su se ostali monasi.
„Sanjao sam, mačeve i koplja, sanajao sam, našeg gospodara na konju, sanjao sam naše sveštenike kako blagosiljaju oružje. Sanjao sam veliku vojsku, neprijateljsku. Svu silu šatora. Bubnjeve i zurle. Sanjao sam sveštenike njihove kako blagosiljaju njihovo oružje. Sanjao sam mržnju kako se javlja u glasu, u očima ratnika njihovih i naših. Sanjao sam rat. Sanjao sam zlo. San je bio dugačak, sumoran i težak. Sanjao sam metalne ptice, kako se srebrom presijavaju u letu, a seju smrt, sanjao sam ogromne od gvožđa bube kako gmižu zemljom i bljuju vatru, sanjao sam pečurke od ognja sazdane kako se do nebesa uzdižu. Sanjao sam razrušene gradove i sela i po njima razbacana telesa ljudska mrtva kako leže, sanjao sam obogaljene šume, reke bez riba… Sanjao sam… I probudio se u suzama. Oče blagoslovi. Moram, moram da krenem”.
I obistinio se san. Zvona manastirska su zvonila na sabor. Gospodar je sakupljao mladiće i delio im mačeve. Majke su kukale, očevi stegnuta grla delili blagoslove. Stajao je monah Dimitrije nemoćan da išta promeni. Podigao je ruke prema nebu i vapajućim glasom prošaputao: Zašto, o Bože, zašto? Onda je pogruženo spustio ruke izmešanih osećanja. Sporim korakom popeo se na uzvisinu iznad manastira, pogledom se oprostio od manastirskih zgrada i njiva, pritegao je kaiševe na sandalama i oslanjajući se na čvornovat drenov štap krenuo na dugačak i neizvestan put. Da li će ikad jedan ljudski stvor uspeti da se suprotstavi svom zlu ovog sveta?
