Gaće, gaćice… Samo ove dve reči su bile dovoljne da se prikaže razvojni put pomenutog dela odeće. Krenulo se od ženskih gaća čije su nogavice u početku dosezale do kolena, pa sa smanjenjem dužine sukanja smanjivala i dužina nogavica na ženskim gaćama. Tako smo od gaća, preko gaćica dospeli do savremenih mini gaćica – tangi, koje su postale više modno-erotski detalj, nego deo odeće koji može da zimi ugreje intiman deo ženskog tela. Sa modom i savremenim tendencijama u odevanju trku gube još neki već zaboravljeni delovi ženske odeće: podsuknje, žiponi, mideri i steznici. Jedino se još uvek dobro drže ženske podvezice ili štrupandle kako ih mi Banaćani zovemo. Hulahop čarape jesu praktične, ali su monotonijom ubile svaku erotičnost ženskih nogu. Gde ju tu onaj trag koje posle skidanja ostavljaju štrupandle na beličastom mesu ženskih butina i raspiruju žar muških želja? A brushalter, prsluk koji podiže ženske grudi je na stalnoj klackalici. Čas je u modi, čas ne. Ako bi mene neko pitao, ja sam za slobodu ženskih grudi. Neka slobodno poskakuju, trepere, igraju erotski ples u ritmu koraka. Neka mame muške poglede.
Evo toliko o ženskom vešu. Moglo bi još puno da se raspreda o ovoj temi, ali i ovoliko će biti dovoljno kao uvod u sledeću malo neobičnu priču. Šta mislite, da li ženske gaće mogu da spasu ljubav?
* * *
„’Oćeš da pođeš za mene, lane moje, dušo moja, ružo mirisna?”
„Ju, Kosta, di me to pitaš? Pa mlada sam još, tek mi je šesnajs’.”
„Moram da te bezecujem, taku lepotu još nisam vidijo, neko će da me preduhitri. Još na ljuljašku u Kokorov sokak sam te zavol’o. Tvoje okice crne, tvoja ustašca ko višnje rumena…”
„’Ajde ćuti nemoj da te neko čuje, znaš da i ja tebe volem, al moraš oca da pitaš.”
* * *
„Jav što je lepa ova šustikla! Jel to Kova heklala?”
„Jeste strina Saro, ajde pi’te kafu će da se o’ladi.”
„A ova dozidnica, ko je šlingovo? Imamo i mi. Isto piše Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori samo je slika malko drukčija.”
„E, to je još iz mog štafira, moj ručni rad… Probajte krancle. To je Koviljka umesila.”
„E, svaka joj čas’, samo se topu u usta. Prava domaćica… Nego da vam kažem za šta sam došla. Došla sam da provodadžišem. Vi imate Koviljku za udaju, Arsa Batuljov ima momka za ženidbu. Kosta stariji sin je vredan i dobar momak. Odslužio je vojsku, zdrav je i prav.”
„Jav, strina Saro, pa šta da vam kažem. Još je mlada. Ima vremena. A iii… nji je dva brata. I ovako imu malo zemlje… još kad podelu….”
„Jeste da nisu od najbogatiji, al su vredni i pošteni. A mlađeg sina će da daju u Francvelt na zanat kod Švabe.”
„Ne znam. Moram da razgovaram sa Zlatomirom. Uzmite još krancle.”
Odgovor koji je usledio bio jesan i izričit: „Ne.”
* * *
„Čuo si šta je otac rek’o. Zabranio mi je da idem na igranku i zapretio da te više ne viđam. Sutra me šalje u Čentu kod tetke. Da ostanem dok ne nađe mladoženju. Naći će on za mene, jedinicu, bolju priliku, kaže.”
„Jel me voleš? Meni je samo to važno.”
„Volem te najviše na svetu”, tiho progovori Koviljka i sagne glavu.
„Ondak ne brini ništa. Smislio sam šta da uradim. Će da pristane.”
* * *
„Čika Zlato, stan’te da vas nešto pitam.”
„Ja sam moje kazo. Nema šta da me pitaš.”
„Mi se volemo. Pa…”
„Ne dolazi u obzir. Nemoj da te vidim da se muvaš oko moje ćerke. Jesi čuo?”
„Slušajte me dobro čika Zlatomire! Jel vidite ovo. Ako to nataknem štap i u subotu kad su pijace prošetam kroz selo, znate šta to znači?”, govoreći to, izvadi iz nedara ženske gaće i pokaže zabezeknutom Zlatomiru. Na platnu su se jasno videli izvezeni inicijali. Prva slova imena i prezimena njegove ćerke. „Biće bolje da pristanete nego da se brukate”. Završi mladić i vrati gaće u nedra.
„Ti… ti… đubre jedno. Kako te nije sramota.” Zlatomir odgurne Kostu i požuri niz sokak.
* * *
„Spremi mi šubaru i aljinu dok upregnem konje. I ti se oblači. Idemo u Čentu… Ubiću je!” siktao je Zlatomir.
„Šta je bilo? Koga ćeš da ubiješ?”, uplašeno će žena.
„Nju, Koviljku, našu ćerku.”
„Šta to pričaš? Jesi čitav? Šta je bilo? Zašto?”
Dok je pričao ženi malopređašnji događaj bes je u njemu rastao. Pocrveneo je u licu i zamuckivao od jarosti.
„Zar to da mi priredi, tako da me obruka!”, vikao je iz sveg glasa. A onda se presamiti i brizne u plač. Nezadrživ. Ramena su mu se tresla, držao se obema rukama za glavu.
„Slušaj Zlatomire”, progovori žena, „nije to što ti misliš. Kad sam onomad skupljala veš, vidim da falu jedne gaće. Taj mali vrag je ukro gaće sa štrika. Ne verujem da će da uradi to što je zapretio, dobar je momak. Nego da im damo blagoslov kad se deca već tolko volu.”
I tako i bi. Sad se čitav događaj uz smeh prepričava po svecima i krštenjima. I sam Zlatomir ponekad ispriča kako ga je zet namestio. I smeje se dok četvoronoške kasa po sobi, a dvogodišnji unuk ga jaše.
