Baš su ženske čudna bića. Ta proslava mature po završetku srenje škole mi je obznanila iznenađujuće stvari i otvorila nova pitanja. Da li smo mi muškarci nedorasli ženama ili ne razumemo žensku dušu? Doduše, u to vreme nisam mogao da se pohvalim nekakvim bogatim ljubavnim iskustvom, ali ni danas nisam siguran da mogu da razumem i objasnim neke postupke lepšeg pola. Šta se desilo? Proslava mature. Znate ono. Svečana ženska toaleta. Duboki dekoltei, provokativni šlicevi na haljinama do pola butine, dobro raspoloženje, uzavrela atmosfera. Podstaknuti alkoholom i saznanjem da sad na neki način zvanično stupamo u toliko očekovani svet odraslih, da treba da kušamo život na nov način, prepuštamo se toj vrtešci neobuzdane svečanosti. Muškarci popuštaju kravate, gledaju dojučerašnje školske drugarice drugim očima. I devojke nas gledaju večeras drugačije nego u školi. Magija maturske večeri. Zato me je iznenadio postupak jedne od njih. Dragane iz četvrtog devet. Dotad nisam primećivao nikakvu vrstu naklonosti. Sretali smo se u školi u hodnicima, u školskom WC-u gde smo krišom pušili, na raznim mestima u gradu…
„Ćao”.
Ćao”, poneka razmenjena reč o školi i to je bilo sve. Površno poznanstvo. Na moje iznenađenje, te večeri preuzela je inicijativu. Prilikom onog plesa „dame biraju”, potpuno neočekivano se našla predamnom.
„Ne znam da igram ove stvari”, pravdao sam se začuđen što me je izabrala.
„Ma nema veze”, odgovorila je i sledećeg trenutka smo se našli u gužvi. Osetio sam zov njenog tela. Privukoh je. Milovala mi je vrat, a onda se privila iz mene tako da sam pri svakom koraku osetio dodir njenih butina, čas jedne, čas druge, a dodatnu temperaturu i bubnjanje u mojoj glavi, povećao je osećaj koji je izazivala toplina njenih grudi. Smejala se gledajući me u oči, govorila kako joj se odavno sviđam. Poljubili smo se u opštem metežu. Pozvala me je da svratim do nje u stan za neki dan, biće sama kod kuće.
„Dođi, otvorili smo šampanjac”, povuče me za rukav moj pajtaš iz klupe.
„Pa, ne mogu, vidiš i sam”, odgovorih držeći devojku za ruku. On slegne ramenima, odmahne rukama i izgubi se u gužvi.
„Idi, ako ti je lepše sa njima”, reče ona. Za trenutak sam se dvoumio, a onda je poljubih i pođoh ka stolu gde su uz kikot moji pajtosi sipali šampanjac i kucali se prepunjenim čašama.
„Sačekaj me, vraćam se!” doviknuh joj usput. Iskapih čašu i potražih Draganu pogledom. Nije je bilo na podijumu za igru gde je maločas ostavih. Čaša mi je bila ponovo puna.
„Za četvrto dva!”, neko je nazdravio. Ispih čašu. Baš je život lep, pomislih. Bio sam srećan zbog neočekivanog uspeha kod Dragane, bio sam srećan što imam takve drugove, bio sam srećan što sam mlad, ceo svet je bio moj. Ostavih čašu i požurih da nađem Draganu. Uzalud sam se osvrtao. Nije je bilo. Vratih se za sto četvrog dva i prepustih se opštoj atmosferi, dobrom raspoloženju.
Bilo je baš toplo pre podne nekoliko dana posle proslave mature, sećam se k’o da je juče bilo. Pojavim se sa osmehom na vratima njenog stana, negde na Julinom brdu, uđem unutra pun iščekivanja. Naoružan hrabrošću posle događaja na maturskoj večeri, odmah navalim, šta da čekam. Ne primećujem u prvom trenutku da nema one hemije od pre neke večeri.
„Gde se izgubi na maturskoj? Tražio sam te.”
„Jel? Tražio si me?”, zastane gledajući me, „Hoćeš pivo? Nemam šampanjac”, osetih žaoku u njenom odgovoru, dok sam zajapuren pokušavao da je poljubim u vrat. Očekivao sam sasvim drugi sled događaja. Ipak popijem pivo, ćuteći popušimo po jednu, ja opet navalim, mislim će da legne stvar, malo se kao ljubimo, ali ništa više. Moje nasrtljive šake stalno nailaze na prepreke. Nešto meni tu ne štima. Nije to ono što sam zamišljao posle onog „prljavog” plesa od pre neko veče.
„Znaš”, kaže ona meni izvlačeći se iz zagrljaja „sviđaš mi se, ali još uvek nisam spremna, a ni ti, izgleda.” Počnem da je ubeđujem, ovo-ono, nasrćem. Primenjujem svo dotadašnje zavodničko iskustvo, ne vredi. Vidim ja nema danas ništa od onoga, i pomirim se sa sudbinom. Čavrljali smo o koječemu ne pominjući više matursko veče. Popijem još neko pivo, pogledam na sat, već je vreme da se njeni matorci vrate s posla, pozdravimo se na vratima poljupcem u obraz i krenem razočaran šutirajući kamenčiće na koji nailazih na putu. Baš su ženske čudna bića, razmišljam i sa nerazumevanjem vrtim glavom. Na autobuskoj stanici se prebrojim i odlučim da idem pešaka, već ne žurim nikud, a za te pare koje uštedim na prevozu ću imati da popijem bar još dva piva. Idem polako, biram ‘ladovinu, zveram okolo. Stignem na Banovo brdo, već sam ožedneo. Osvrćem se, nigde prodavnice, nigde kioska u kafanu mi se ne ide skupo je. Malo dalje ispred jedne osnovne škole igraju se deca. Njih ću da pitam. Priđem. Vidim komešanje i čujem da neko plače. Devojčica tu možda desetak godina, drži se za koleno, između prstiju kaplje krv, a iz krupnih crnih očiju liju suze.
„Šta je bilo?”, pitam je pomažući joj da ustane.
„Pala sam”, odgovori ona i ponovo brizne u plač.
„Jel boli?”, postavim glupo pitanje.
„Boli”, odgovori ona otirući suze.
„Nemoj da plačeš. Proći će. Evo, kupiću ti čokoladu.” Ona me pažljivije pogleda, pa će ozbiljno: „Ali ja ne volim čokoladu, volim žito sa šlagom.”
„Gde sad da ti nađem žito sa šlagom?”, pitam je ja i nasmejem se.
„Evo tu. Iza ćoška ima poslastičarnica.” Sad se i ona smejala, uhvati me za ruku i povuče me. Pojeli smo po porciju žita sa šlagom i popili po čašu hladne vode. Kaže mala neće limunadu koju sam joj ponudio, neće da kvari ukus omiljene poslastice.
„Znaš, jako mi se sviđaš”, reče mi devojčica, „kad porastem, udaću se za tebe.” To izgovori i poljubi me u obraz.
„Važi”, odgovorih”, potražiću te za deset godina”.
Ovaj potpuno neočekivan događaj, kratak razgovor, taj nevini ali iskren poljubac, popravi mi raspoloženje. „Baš su ženske čudna bića”, pomislih i nastavih pešaka prema Dorćolu zviždućući.
* * *
Evo, prošlo je i više od deset godina od tog događaja. Dragana se ubrzo odselila. Čujem da je sad u Americi. Ja sam još uvek ovde u Srbiji. Posle mnogih razočaranja koje sam doživeo, posle dva neuspela braka, počinjem da ponovo zavirujem u poslastičarnice nadajući se da ću da ugledam crnooku lepoticu koja jede žito sa šlagom. Možda će da ispuni svoje obećanje. A možda i neće. Baš su te ženske čudna bića.
Crepaja, 9. decembar 2016. g.
