Mrgud se osvrtao nestrpljivo požurujući kolonu jahača. Ovo mesto mu se nije svidelo da zanoće. Međutim jedan od njegovih saplemenika, momak koji je jahao do njega, sve je video drugačije. Mislio je da su naišli na pravo mesto. Ne samo da prenoće, već da tu zauvek ostanu. Uostalom to mu je i konfiguracija terena potvrđivala. Stupili su na neku vrstu prirodne terase koja se nalazila na razmeđu nešto višeg terena koji se spuštao sa šumovitih brda na severu i močvarne udoline na jugu i jugozapadu. Svuda uokolo bile su livade obrasle obiljem trave, ispresecane šumarcima bagrema i pokojim usamljenim hrastom, pogodna ispaša za stoku i konje, a bez mnogo krčenja bi mogla da se gaji pšenica, ovas i raž. Psi su se muvali oko nogu konja, njuškali tlo i kevtali. Sad je pravi trenutak da se nametne. Dosad ih je vodio i glavnu reč imao Mrgud. Snažan i hrabar, plah, odluke je donosio bez mnogo razmišljanja, ali snagom tela i volje se nametao kao vođa. Svevid je bio drugačije prirode. Odmeren, blag, dobro bi razmislio pre nego što bi nešto rekao ili odlučio, ali uporan u provođenju svojih zamisli.
„Ovde bi smo mogli da stanemo”, predloži Svevid. „Mrgude, pogledaj okolo. Ovde je pravo mesto da sagradimo naselje.”
„Ne. Jahaćemo dalje”, odgovori jedva obuzdavajući pastuva pod sobom Mrgud, „mora da postoji bolje mesto. Ovde voda nije dobra za piće”, pokaže rukom prema baruštinama i bio je u pravu. U njegovoj prirodi je bila potreba da se kreće, da ulazi u sukob, da snagom mišica rešava konflikte i probleme. Mirovanje, boravak na jednom mestu ga je sputavao, gušio ga, nije mu odgovarao. Oprezan, ne želeći da ulazi u sukob sa Mrgudom, ali ni da odustane od svoje ideje da se ovde nastane, Svevid predloži:
„U pravu si što se pijaće vode tiče, ali ako iskopamo i ozidamo bunar, imaćemo zdravu vodu za piće.”
„To je veliki i neizvestan posao, bolje je da naselje sagradimo na obali neke reke”, reče Mrgud tapšući po vratu mrkova pod sobom.
„Slušaj Mrgude, ostavi mi deset momaka, a sa ostalima kreni u dalju potragu, a savet staraca će na proleće da odluči. Možda neće biti zadovoljni ni mojim ni tvojim izborom. Možda ćemo nastaviti putovanje”, prvi put mu se suprotstavi Svevid. Mrgud se trgne, nenaviknut na neposlušnost, ali kao i obično bez mnogo razmišljanja donese odluku uveren da će uspeti da nađe bolje mesto. Neka mu bude, pomisli, uobrazio je žutokljunac da je najpametniji.
„Dobro”, odgvori Mrgud, „ali ti konje neću ostaviti, meni su potrebniji.” Brže ću napredovati sa odmornim, rezervnim konjima, pomisli.
„Ostavi mi barem dva”, uzvrati Svevid ipak zadovoljan ovakvim ishodom razgovora i ponudi zlatom optočen bodež u zamenu za konje. Znao je da mu Mrgud zavidi na ovom lepo ukrašenom nožu. I tako se trampa završi. Dva najlošija konja za dragoceni nož.
Jahao je Mrgud sa ostatkom družine i rezervnim konjima danima. Predeli su se smenjivali i najzad, već pred jesen, zaustaviše se na predivnom mestu za život. Na obali reke bogate ribom, okružene šumom sa obiljem divljači. Iskrčili su deo šume, rasterali vukove iz okoline. Podigli logor zadovoljni izabranim mestom, uživali u odmoru, lovu i ribolovu i dobroj hrani koju im je okolina obezbedila. I konji i ljudi se podgojiše. Stiže zima, sneg zaveja šatore iznutra obložene toplim krznima.
Svevid se ne gubeći vreme baci na posao kopanja bunara. Kopali su i izbacivali zemlju, obziđivali iskopano grotlo kamenom koji su dovlačili sa pobrđa na severu i voda poče da izbija na dnu i kaplje sa zidova jednog sunčanog popodneva sredinom leta. Proslavili su. Tu poslu nije bio kraj. Svevid je znao da voda iz bunara nije dovoljna za formiranje naselja. Počeli su da grade brvnaru. Na kamenim temeljima podigli su zidove od balvana. Momci su se čudili čemu tolika građevina, za njih jedanaest. Bila bi dovoljna mnogo manja brvnara da prezime, ali Svevid je rekao da to i nije kuća za njih, već bogomolja za celo pleme kad na proleće ljudi stignu. Onda su se spustili u močvaru i jedan deo ogradili zemljom i prućem i u taj ribnjak pustili šarane ulovljene u udaljenoj reci na jugu. U jednom šupljem deblu dok su sekli stabla za svetilište, nabasaše na roj pčela. Jedan od momaka isplete od pruća košnicu i pčele preseliše na obod naselja. Momci su bili pocrneli od sunca, mršavi, ali dobro raspoloženi videvši napredak.
I stiže kišna jesen. U šumi pažljivo odabraše odgovarajuće drvo i od njega sačiniše ralo. Uzoraše livadu odmah tu kraj bogomolje i zasejaše polovinu pšenicom, a drugu polovinu ovsem i raži. Do prvih snegova su obložili kamenim pločama prostor oko hrama. Tad su prekinuli sa poslovima. I obeleži prvi dim iz ognjišta ljudsku naseobinu u snegom zavejanoj dolini.
* * *
Veće staraca je dugo zasedalo. Odluku nikako da donesu. Obišli su oba mesta predložena za naseljavanje. Svako od njih je imalo neke prednosti ali i nedostatke. I nisu doneli zajedničku odluku, već se kao pčele u proleće, podeliše, razrojiše. Deo onih nemirnog duha, sklonih lovu i dinamičnom životu krenuše sa Mrgudom, a ostali privrženi zemljoradnji i mirnijem životu opredeliše se za naselje koje je počeo da gradi Svevid.
* * *
Vreme je prolazilo. Iako su znali da im je poreklo zajedničko, postojala je ta razlika u mentalitetu i stalno rivalstvo između sada već dva plemena. Svetkovali su odvojeno jedni praoca Mrguda, jedni Svevida, često sklapali savez i zajedno se suprotstavljali opasnosti koja je dolazila od zajedničkih neprijatelja, ali povremeno dolazili u sukob zbog ponekad beznačajnih stvari. I eto, to je tako do danas. Zla kob ili nužnost, pitam se?
Crepaja, 26. januar 2021. g.
