„Radoznalost je ubila mačku!”, čujem sopstveni glas dok sebe prekorevam što sam kliknula na ne baš veseli BBC-jev tekst na srpskom jeziku čiji je naslov glasio: „Srbija i prevoz opasnih materija: četiri najrizičnija mesta”, koji me je na kraju ostavio uznemirenom i zabrinutom.
Pošto već sebe kaznih mazohističkim činom otvorivši taj link, reših onda da svoju čorbu pojedem do kraja, ali se i tu apsolutno pokajah.
Dovoljna su bila četiri međunaslova da me potpuno demorališu, pruže mi motiv za razmišljanje i nateraju da sve to zabeležim.
Da bi ovo moje pisanije imalo neku jedinstvenost i hronologiju u iznošenju tako važnih stvari, krenuću s početka teksta gde autorka navodi da je naša država uradila procenu rizika od katastrofa što je objavljeno u povećem dokumentu Ministarstva unutrašnjih poslova, a taj isti usvojila Vlada Repubilike Srbije 2019. godine. Dalje se te procene, kako je navedeno, prosleđuju lokalnim samoupravama, koje same za sebe, na osnovu svojih potencijalnih opasnosti, donose procenu kao i načine i mere zaštite.
Prvi redovi su obećavali. „Država radi svoj posao kako treba, procenjuje verovatno mesta na kojima može doći do havarije, ali i ostalo sve radi po protokolu i po redu”, pomislih dok sam iščitavala uvodne redove i po prvi put osetila ponos što smo kao država savesni i uredni, ali moja radost nije potrajala dugo, jer sam se odmah setila skorašnje nesreće koja se desila pre dvadesetak dana u Pirotu, te sam uočila nekakvo nepodudaranje sa objavom Ministarstva – ako su izvršene procene na lokalnom nivou, ako se zna koje su to slabe tačke na kojima može doći do hemijskih udesa, kako da definišemo ovu katastrofu u Pirotu? Ko tu nije dobro „sabrao”, proračunao, iskalkulisao i konačno, ko nije predupredio nesreću, obezbeđujući najbolje uslove za ovakav prevoz opasnih materija??
„Pa, dobro, dešava se. Ne može čovek baš sve da predvidi…”, pomislih, opravdavajući ovaj akcident, ali me je prvi podnaslov već poprilično uznemirio, govorio je, kao i ceo tekst, o ključnim mestima na kojima se mogu dogoditi nesreće, a država predvidela i procenila kao rizične.
Na prvom mestu navode kao potencijalno mesto katastrofe dunavsko pristanište u Novom Sadu, smešteno na levoj obali Dunava gde dolaze i pristaju brodovi koji prevoze sirovu naftu. Ako tu naftu pretaču ili je šalju dalje, može da dođe do izlivanja u Dunav, što stvara ogromnu štetu rečnom saobraćaju, zagađuje Dunav i vodeni svet u njemu, a može čak i da dospe do teritorijalnih voda Rumunije, što nimalo nije zvučalo bezazleno.
Dalje je usledila priča da postoji velika verovatnoća da se zagadi i pijaća voda koja bi naravno bila primarna u domaćinstvima grada Novog Sada, što bi dalje značilo da bi moglo doći i do trovanja tom vodom. Procena rizika je vrlo visoka i verovatnoća da dođe do tako nečega apsolutno je moguća.
Prestala sam na trenutak da čitam i duboko uzdahnula. Ovo me je poprilično uplašilo. Nisam ni smela da zamislim tu katastrofu koja bi mogla da pogodi grad, stanovništvo i čitav rečni svet, ali i izazove međunarodni incident.
„Da li je neko zaštitio grad? Da li neko kontroliše istakanje nafte? Da li neko savesno to radi? Da li će neko da odgovara, ako dođe do nesreće?”, pomislih.
I taman kada sam se malo primirila, rekavši sebi da je to sigruno sve pod kontrolom, pročitah drugi podnaslov koji me je doslovno šokirao: „Pančevo: eksplozija auto cisterne tokom prevoza tečnog naftnog gasa ili propan-butan smeše”.
„Eksplozija!”, videla sam samo tu reč – eksplozija! – i pretrnula. Zamislila sam šta bi se dogodilo da dođe do eksplozije u gradu u kome živim, a slike koje su mi se nizale nisu ni malo bile lepe. Tekst je govorio da bi otprilike oko 800 ljudi bilo pod direktnom opasnošću, jer se opasni materijal prevozi ulicom koja je u gradu i u delu naselja u kome živi oko 8.500 ljudi. Ako je kojim slučajem neki zapaljivi gas u pitanju, šteta bi bila još veća. Ljudi bi morali da se iseljavaju iz tog dela grada, baš kao što se i dogodilo u Pančevu pre nekoliko dana.
Nadala sam se da nema od ovoga goreg mesta, ali saznanje o železničkoj stanici u Dimitrovgradu koja se nalazi na raskrsnici istoka i zapada Evrope, a koju su u tekstu naveli kao treću potencijalnu tačku hemijskih udesa, me je potpuno paralisalo. Država je procenila da ovde može doći do isticanja dve do tri tone otrovnog, nagrizajućeg gasa, dok se godišnje preveze ovom železnicom oko 50.000 tona amonijaka.
Ako bi slučajno iscureo amonijak, trenutno bi se iznad grada pojavio ogroman, gusti dim, a ljudi koji rade na železnici bi bili direktno izloženi trovanju. Na osnovu procene, bilo bi ugroženo oko 2.700 ljudi, više od 2.000 bi zatražilo lekarsku pomoć, 20 ljudi bi bilo sigurno zadržano u bolnici, a šestoro bi umrlo!
„Ljudi bi umrli! Umrli!”, nekako sam tužno i sa strepnjom ovo prošaputala, plašeći se da povišenim glasom ne prizovem nesreću koju sam projektovala zamišljajući je. Ono što sam „videla” je zaista bilo strašno. Pokušala sam da odagnam misli od te jezive slike u glavi, pa pročitah i četvrti podnaslov: „Vračarski tunel u Beogradu: prevrtanje vagona sa cisternom amonijaka”.
„Ovo postaje sve gore i gore, prava noćna mora!”, pokušala sam sebi da objasnim ovu misteriju da ni u jednom redku ovog teksta nisam videla ni tračak optimizma ili sam bila suviše pod utiscima da tako nešto nisam primetila.
Zbog postojanja „Beograda na vodi”, prevoz ovih materija koji je išao železnicom preko Kalemegdana, sada je vlast odlučila da se obavlja kroz centar gde su povezane tri stanice: Pančevački most, Vukov spomenik i Karađorđev park.
„Koliko tu ljudi prođe, kako je tu gust saobraćaj!”, pomislila sam dok sam se nadovezivala na ostatak teksta koji je govorio da se kroz taj tunel na Vračaru prevoze razne opasne materije počev od benzina, tečnog naftnog gasa, sumporne kiseline pa sve do amonijaka, i ako se dogodi neka nesreća ili hemijski udes, ne postoji način da se reaguje, niti umanji šteta.
„Četiri kritična mesta, četiri potencijalne bombe!”, pomislila sam kada sam konačno završila čitanje.
Vratila sam se mislima na nesrećni događaj u Pirotu i shvatila da sve ove procene o kojima sam pisala padaju u vodu i da je država opako omanula, ne radeći ništa i ne sprovodeći ništa od svih ovih procena. Ništa mi drugo ne preostaje nego da pitam zašto se zaista ne preduprede sva goruća mesta kako bi se obezbedio zdrav i siguran život našeg stanovništva? Radi li se na povećanju svesti kod ljudi da se mora paziti i savesno obavljati ovakva vrsta posla koja ugrožava ljude, prirodu i drugi živi svet? Da li država ima mogućnosti, novca i stručnosti da sve što napiše na papiru i sprovede u delo? Da li će radna mesta na ovim odgovornim pozicijama obavljati ljudi koji su za to stručno sposobni kao i moralno odgovorni ili će železničke šine izletati, vagoni se prevrtati, a ljudi i zemlja umirati? I konačno, postoji li iko u ovoj državi ko će odgovarati za sve udese koji su se desili proteklih godina? Na ova pitanja bi neko i mogao da odgovori, a na ovo poslednje odgovor i sama znam.
