Borka Pavićević je rođena u Kotoru u Crnoj Gori 1947. godine. Završila je Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, radila je u pozorištima širom bivše Jugoslavije. Osnivačica je teatra „Nova osećajnost”, a početkom devedesetih bila je umetnička direktorka Beogradskog dramskog pozorišta. Od 1994. godine vodila je Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je nastao iz Beogradskog kruga. Bavila se i publicistikom. Pisala je za časopise „Susret”, „Književne novine”, „Nin”. U listu „Danas” imala je svoju kolumnu „Glava u torbi”. Nosilac je francuskog ordena legije časti i dobitnica nagrade „Hirošimaprist”. Među nagradama dobitnica je i nagrade „Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fondacija „Maja Marišićević Tasić”.
Od 1991. godine učestvovala je u mnogobrojim antiratnim akcijama u Beogradu i drugim jugoslovenskim organizacijama. Beskompromisna, neustrašiva u borbi sa svima koji su ukidali pravo na ljudske slobode, bila je uvek na strani obespravljenih. U vremenu rata, ispraženjenom od istine i smisla, Borka je uporno i istrajno branila ljudska i manjinska prava. Njena posevećenost i smelost, vlastita odgovornost, saosećajnost, pobuna kao gest građanske hrabosti, solidarnost i empatija, neustrašivost i inspirativnost činile su je zaista jedinstvenom.
U vremenu beznađa u kakvom živimo i danas, zagovarala je razumevanje i solidarnost. Svi mi koji smo poznavali Borku, njenim odlaskom, doživeli smo ogroman lični gubitak. Njena pomoć u očuvanju zrna zdravog razuma, izgradnji kulture sećanja u sve dominantnijem nametanju zaborava, pitanje pomirenja i suočavanja s prošlošću, bili su samo deo onoga što je tokom svog života branila kao svoj i naš stav.
Odlaskom u Sarajevo, tokom njegove opsade građani i građanke Sarajeva, videli su ono saosećajno i drugo lice Beograda i Srbije. Njeni česti saputnici bili su Ivan Đurić, Lula Mikijelj, Branka Mihajlović, Miladin Životić, Duško Bogdanović, Rade Radovanović, Ivan Stambolić, kao i mnogi drugi, Izvinjavam se svima koje nisam spomenula. Svi ovi ljudi čuvali su obraz i dostojanstvo, nas antiratnih akvista i aktivistkinja. I kako je rekao sarajevski reditelj Haris Pašović: „Borka nikada nije pogrešila u jednoj stvari – uvek je bila na pravoj strani istorije”.
Rado se odazivala pozivu Građanske akcije Pančevo, bila čest i drag gost pančevačkih kulturnih institucija. Sve do uspostavljanja nove gradske vlasti na čelu sa SNS i zabrani održavanja javnih debata u prostorijama Kulturnog centra, Doma omladine… Bila je zapanjena stepenom nedemokratičnosti i nespremnosti vlasti na kritičko mišljenje, u gradu poznatom po svojoj otovorenosti. Ova sramna odluka zaposlenih zaduženih za kulturu u ovom gradu, ostaće trajno upisana kao jedna od mnogih, na koje je Borka tokom naših razgovora reagovala, iznoseći kritike, boreći se sa nama za javni prostor koji nam je nezakonito oduzet. Kada smo se dogovarale da promovišemo knjigu u kojoj su bile objavljenje kolumne u listu „Danas”, radovala se dolasku u Pančevo i susretu sa ljudima koji su je voleli, poštovali i uvažavali.
Svoju knjigu „Glava u torbi” sa posvetom poklonila mi je 11. jula 2018. godine u CZKD, mestu od koga je naša draga Broka napravila mesto alternativne kulturne politike. Mesto otpora svakoj vrsti nasilja i netolerancije. Borkine posete Pančevu ostaviće neizbrisiv trag i jedno lepo sećanje na druženje i razgovore pre, posle i tokom javnih debata na kojima je učestvovala. Knjiga „Glava u torbi” u Borkinu čast, biće predstavljena pančevačkoj publici u septembru…
O vremenu današnjem i rekonstrukciji sistema devedesetih u nedeljniku „Vreme” novinarki Tamari Nikčević rekla je: „Mi te ljude poznajemo, pamtimo ih. I samo mi nemojte govoriti kako su se promenili; nisu! Isti su! Zašto su isti? Zato što, za razliku od levice koja obrazuje i razmišlja, desnica uvek samo regrutuje, reprodukuje. Isti jezik, ista mimika, ista lica koja su maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinuli premijeru predstave Siniša Kovačevića „Sveti Sava”, u režiji Vladimira Milčina. Upravo onako, kako su se te noći ponašali oni koji su prekinuli predstavu, tako su se ponašali devedesetih, tako se ponašaju i danas. Imali smo prilike da vidimo 11. jula 2019. kada je 20 osoba sa nacionalističkim obeležjima upalo na izvođenje predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo” reditelja Zlatka Pakovića u Kolarčevoj zadužbini, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava. U sveopštem metežu vrednosti izražene kroz ksenofobiju, mržnju, varvarizaciju u našem društvu, na koje je Borka neprekidno ukazivala i borila se svima nama, ostaje da istrajavamo u borbi protiv svega što uništava našu zajednicu.
Jednom prilikom Borka je „Novom magazinu” na pitanje šta je najteža borba CZKD-a rekla: „Reći ću ovako – poštedite me fizičkog bola, a duhovni prepustite meni. Najteža je borba Centra u povezivanju onoga što misliš i mogućnosti da se sve to ostvari. Prosto je bolno šta sve treba da se uradi, a ne može istovremeno da se postigne”. Sagledavajući svet oko sebe, široko otvorenih očiju, Borka je pripadala onoj „maloj grupi odlučnih ljudi koji menjaju svet” (ove reči, reči su čuvene antropološkinje Margaret Mid).
Borkinim odlaskom iz ove fizičke pojavnosti, ostala nam je ogromna prazinina.
Čuvajmo njen dobri duh i „svetlo kojim nas uvek obasjavati” (Festival „Mirdita, dobar dan”, Beograd, 2018. godine, uručenje priznanja organizatora festivala Borki Pavićević).
Jednom davno Bertold Breht je rekao:
Ima onih koji se bore jedan dan
Oni su dobri,
Drugi se bore godinu dana
i bolji su.
Neki se bore godinama
Oni su vrlo dobri.
Ali postoje oni koji se bore
čitavog života.
Oni su neophodni.
Gradeći budućnost na vrednostima i ovakvim ličnostima kao što je bila Borka Pavićević, sasvim izvesno društva imaju budućnost. Vreme Borke Pavićević sasvim sigurno tek dolazi… Priča o Borki ostaje i dalje neispričana priča…
Vilijem Šekspir
Sonet 66
Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što bogato se kinđuri,
i odanost kako poniženje snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predate razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik izde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako sikrenost brkaju prostotom:
Skrhan, spokojoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.
