Desničari ne vole ljude

Činjenica da je naše društvo velikom većinom okrenuto prema desnim i desnijim političkim opcijama me brine, opterećuje, nervira i tera na razmišljanje o uzrocima takvog stanja. Važno mi je da objasnim sebi zbog čega bi neko, pri čistoj svesti i savesti, simpatisao bilo koje desničarske ideje. Da li je u pitanju inteligencija, nivo obrazovanja, ekonomske mogućnosti, vaspitanje, mesto rođenja, godište? Nisam našla šablon. Sve i ništa od toga istovremeno.

Šta je zajednički imenilac svim desničarima? Najprostije rečeno – mržnja. U toj emociji je skoncentrisana suština desničarskih stavova, jer je temelj njihove politike da nekoj grupi ljudi treba nešto zabraniti, da bi njima bilo mnogo bolje.

Većina ljudi u ovoj zemlji ima čitav spektar različitih kriterijuma po kojima rangira različite ljudske skupine i emocije prema tim skupinama. Na primer, svaki desničar će imati varijacije na temu religije i nacije, ali najuprošćenije, logika se svodi na ovaj princip: Volim pravoslavce, podnosim katolike, a mrzim muslimane. Volim Srbe, podnosim Hrvate, a mrzim Albance (i katolike i muslimane). Naravno da će argument za to biti ogromna ljubav prema svom narodu i veri, a kad nekog toliko neizmerno voliš, onda je sasvim prirodno da nekog drugog toliko neizmerno ne voliš. Logika je jednostavna, ali nije baš prirodna.

Čovek je društveno biće, kao i njegovi preci majmuni. Opstanak čoveka je zavisio od drugih ljudi. Svaki napredak u svakoj etapi razvoja čovečanstva odvijao se u kontaktu različitih grupa ljudi. Veza sa drugim i drugačijim ljudima je jedini put opstanka i napretka od praistorije do danas. Zato i mislim da je ljudskom rodu biološki usađena ljubav prema drugim pripadnicima naše vrste. Zato što zavisimo od njih.

Svaki čovek je jednako vredan i važan i značajan. Ne možemo ceniti nečiji život više, a nečiji manje. Svaki je neprocenjiv. Ako krenemo da ih rangiramo, po nekim svojim kriterijumima (koji najčešće nisu naši, nego su nam nametnuti), znači da ne volimo nikog. Tako je i desničarska ljubav prema braći Srbima, a naročito sestrama Srpkinjama, pod velikim znakom pitanja, jer, kako nas toliko vole kad nas toliko kritikuju? Stalno su nešto ljuti i grde nas šta god kažemo i uradimo. Kad baš preteramo, za kaznu nas izopšte iz zajednice tako što nas žigošu znakom „nesrbina”, „izdajnika” ili „autošoviniste”.

Da nam se to ne bi desilo, treba pratiti jednostavna uputstva. Moramo da obožavamo: popove, izmišljenu nacionalnu istoriju, određene istorijske ličnosti i Putina. A da mrzimo: Amerikance (sve države u NATO paktu, da budem preciznija), sve države s kojima se graničimo (naročito Albance s Kosova), homoseksualce, migrante (najbolje sve muslimane), komuniste (na čelu sa Titom), žene koje menjaju partnere, izvrše abortus, karijeristkinje (ili sve žene, jer tako nećemo pogrešiti)…

Primetili ste da spisak onih koje treba mrzeti predstavlja skoro sve ljude na planeti.

Da, desničari ne vole ljude. Nemaju poverenja u drugog čoveka. Sve što je nepoznato je pretnja. Plaši ih druga boja kože, egzotični običaji, nerazumljive sklonosti, želje i ambicije. Sve što je drugačije i novo u njima izaziva strah. A strah izaziva agresiju.

Desne ideje su popularne poslednjih godina u celom modernom svetu, ali u našoj zemlji je to mejnstrim. Mi živimo u mladoj državi koja je nastajala gubeći ratove i teritorije, a razvijala se gubeći svoju privredu, populaciju i saveznike. Svi stanovnici, hteli-ne hteli, dele gubitničku sudbinu svoje otadžbine. Na našoj gubitničkoj pustari desnica cveta. Njihova propaganda lako stvara i širi strahove i tako manipuliše ljudima. Jedini spas je promena društvene atmosfere, odnosno državne politike, što je teško izvodljivo kada je većinska populacija zavedena desničarskim lagarijama.

Teško je živeti okružen tolikom količinom neistina i proizvoljnih tumačenja. Naporno je razgovarati sa ljudima koji su žrtve te propagande. Kada naiđu na suprotno mišljenje i kad ostanu bez argumenata, raspravu najčešće završavaju psovkama, uvredama i pretnjama. A to ne treba da nas obeshrabri. Treba da im pomognemo i oslobodimo ih strahova. Moramo bar pokušati da objasnimo da je svet velik i lep i da u njemu ima mesta za sve. Čovek je u svojoj suštini plemenit i velikodušan i čovečanstvo zbog toga uvek ide napred. Svi smo mi braća i sestre, sa istim genetskim kodom, a izolacija sebe i svoje zajednice vodi u propast.