Ekselencija u paklu

Tog jutra posle noćnog priviđenja pakla, njegova ekselencija ambasador jedne zemlje na brdovitom Balkanu, ravne po ravnodušnosti vladodržaca na zločine svojih ratnika, diplomatski predstavnik u jednoj drugoj zemlji brda i litica na jugu Evrope, naredio je svom livrejisanom vozaču da upali mašinu. Kad se auto diplomatskih tablica, našao van prestonice, na brdu iznad mora, njegova ekselencija je naredila da se stane. Zatim se bacila u bezdan zvani Usta pakla.

Tog jutra jedna devojčica, tek joj je deset godina, kriknula je u postelji, pred slikom svog grozomorgnog sna. Saterana u ćošak kupatila, sva u vrištećem strahu, molila je golog manijaka da je poštedi dodirivanja svojim, zejtinjavim rukama. Dođi, dođi da ti pokažem ladu, kezila se nastrana spodoba. Korak po korak približavao se devojčici, dok se ona stapala sa zidom iza leđa. Pred detetom je bilo čudovište, satir sa rogovima na glavi i kandžama na rukama, kao u izmaštanim narodnim pričama. Taj vampir bio je njen otac.

Ovih dana, despot te brdovite zemlje sa Balkana, okačio je medalju o vrat jedne svešteničke ekselencije. To preosveštenstvo, raspusni pop, ulazio je u sobe svojih đaka, istinski namernih da služe svom bogu i crkvi. Zadignuvši mantiju tražio je njihova krevetska milovanja. Dečaci su kumili, molili: Nemojte oče… nemojte! Zalud. Bog tako hoće, uvlačio je nebesko priviđenje zvano bog u svoje nakazne nakane. Dečaci su bežali u noć pred spodobom u poluotkrivenoj mantiji. I nebeska i zemaljska pravda okrenuli su im leđa, kad su zakucali na vrata za pomoć. U toj zemlji, prema svedočenju žrtava, jedan glumački mag šaputao im je na uvo, da treba da im bude čast što im pokazuje svoje spolovilo. A onda bi se bacao na njih, snagom svoje glumačke slave, bez moralne i ljudske zadrške. Baš kao i jedan učitelj glume. I glumac i učitelj bili su seksualni predatori. Tako je to, kad se pogase svetla, zabrave vrata, zamrače prestonički prozori. Počinje noć živih satira.

Pre nekoliko dana ovdašnje novine su javile da je prof. dr Oliver Antić, ambasador Srbije u Portugaliji poginuo u ovoj zemlji. Najpre je prenesena vest portugalskih medija da je dugogodišnji srpski diplomata i bivši dekan Pravnog fakulteta izvršio samoubistvo. Zatim se oglasila porodica. Demantijem. Oliver je bio posvećen svojoj zemlji, misiji, porodici, prijateljima… Poginuo je nesrećnim slučajem, objavljeno je u saopštenju. Država je, kako to priliči prema protokolu previđenom za ovakve događaje, ispratila na „onaj svet” svog visokog diplomatskog službenika. Biranim rečima od njega su se oprostili zvaničnici resornog ministarstva i predsednik parlamenta. Za prijatelje i poštovaoce Antićevog lika dela otvorena je knjiga žalosti.

A koji dan posle zvaničnog ceremonijala i ukopa, na FB stranici grupe okupljene pod nazivom Retardirana Srbija, koja prati „bizarne i retardirane pojave”, pojavila se kopija krivične prijave protiv pokojnog Olivera Antića. U prijavi, u tužilaštvu zavedenoj u pisarnici pre više od mesec dana od smrti ambasadora, stoji da je podnela majka maloletne devojčice stare deset godina. Majka traži da se ispitaju njeni navodi da je Oliver Antić polno uznemiravao devojčicu, inače, svoju kćer. Tužilaštvo nije demantovalo prijem prijave, a u jednom beogradskom sudu u toku je postupak za poništavanje starateljstva Olivera Antića nad svojom maloletnom ćerkom. Kopija krivične prijave uskoro je preplavila društvene mreže u svom originalnom obliku u kojem je bilo vidiljivo ime i prezime devojčice.

Informacija se pojavila i u „tradicionalnim” medijima. Doduše, sa zatamnjenim imenom i prezimenom ćerke pokojnog ambasadora Srbije. Skicirana je njegova bogata akademska, politička i diplomatska karijera. Antić je, između ostalog, pišu novine, poznat kao učesnik afere „indeks”, kao jedan od blizu 60 profesora osumnjičenih da su prodavali ocene za pare. Taj proces nikad nije okončan. Javnost ga pamti i kao dekana Pravnog fakulteta koji je oduzeo katedre profesorima kritičarima Miloševićevog režima. Umesto njih na fakultet doveo je dr Vojislava Šešelja, maskotu ovdašnjih četnika, koji je posle Titove smrti, okupio svoje pristalice ispred Kuće cveća, vitlajući glogovim kolcem da probode „komunističkog vampira”.

Blizak Šešelju, jedan od osnivača Srpske radikalne stranke, bio je sa Tomislavom Nikolićem, četničkim vojvodom i bivšim predsednikom Srbije, inicijator formiranja i Srpske napredne stranke. Stožerne desničarske partije, danas vladajuće u Srbiji. Manje pominjan podatak u vezi sa smrću Antića je, da je pod njegovom komandom, obijen Titov sef pohranjen u Narodnoj banci Srbije. Oliver i dvojica kompanjona uradili su to, mimo zakona i bez dozvole monetarnih vlasti. „Pljačkaški” upad dozvolio im je Tomislav Nikolić. Titovi naslednici godinama čekaju sudski poziv za raspravu o podeli njegove imovine, a i porodica princa Aleksandra Karađorđevića , tvrdi da je deo blaga iz sefa njihovo vlasništvo.

Oliver Antić je na „onom svetu”. Zatvorena je knjiga žalosti za njim. Krivična prijava protiv njega stavljena je ad acta. Iza ove priče o mračnom junaku iz „visokog društva”, ostala je jedna devojčica. Ni kriva ni dužna. Sama na vetrometini ljudske zlurade radoznalnosti. Još dugo će njenu napaćenu nevinu dušicu juriti senke umobolnika.