Izbori i korupcija – glasačkoj kutiji je svaki glas mio

Od kada su se u Srbiju vratili višestranački izbori, stranke pokušavaju da osvoje što više glasova. Dominiralo je ubeđivanje birača da je baš ta stranka najbolja. Kako to nije bilo dovoljno koristila su se i obećanja. Ni ona nisu bila dovoljno efikasna. Onda se prešlo na banalizaciju, koja se zasniva na prostoj činjenici da na izborima više vrede 101 glas primaoca socijalne pomoći od 100 glasova akademika, profesora ili doktora nauka. Uz to, mnogo je muke potrebno da bi se privoleo i samo jedan akademik da glasa za konkretnu stranku, a tek njih 100. Pa, da vidimo kako to ide sa primaocima socijalnih pomoći. Izgleda da njih ne zanima ništa drugo osim malo para. Dodajmo i priličan broj onih koji žive na ivici bede i u njoj, pa i pripadnike drugih magrinalizovanih grupa, a u Srbiji ih ima.

Tako dođosmo do još većeg paradoksa. Magrinalizovane grupe, primaoci socijalnih davanja, ljudi koji žive u bedi nedostojnog čoveka, postali su najsvesniji, čak i najsavesniji deo naroda, kada je u pitanju ispunjenje tzv. građanske – biračke dužnosti. Koga zanima, lako će se uveriti da je kod njih izlaznost na izbore 100 od 100, možda čak i nešto više. Ako treba nekome da pomognu, hoće, glasaće i dva puta. Ako je onaj u Dangi, mogao da traži da mu se na čelo udare dva pečata, a što i danas ne bi bilo takvih heroja?

Sve ideološke i političke razlike u programima stranaka i brojni detalji po kojima se razlikuju; sve to pada u vodu pred dve, tri crvene. Srbija ima armiju koja ih želi. Nema ko ne voli Vajferta u novčaniku. Potencijal za izbore je tu, nema nikakve brige, nigde neće otići, naprotiv, ta je armija sve veća i veća.

Pažljive će čitateljke i čitoci primetiti da u opisanoj formuli za obezbeđenje glasova nešto nedostaje – novac. Tačno, novac koji bi se udelio armiji marginalizovanih, može biti problem mnogim strankama. Koliko god da je nikad lakše rešenje za osvajanje, tačni dobijanje, a još tačnije kupovinu glasova, ono je toliko nedostupno strankama koje pare nemaju. Međutim, ima ko ima.

Naravno, uvek je bilo u Srbiji i biće stranaka koje sve i da novac imaju, nikada se njime ne bi nečasno služile.

Da se razumemo, kupovine glasova je bilo. I ne samo da je bilo, nego se ona sprovodila gotovo javno. Na šta nam to ukazuje? Prvo da je reč o masovnosti. Drugo, što je mnogo opasnije, ukazuje na novouspostavljenu kolektivnu svest da je „moj glas – moja stvar”; da je prodaja glasova dozvoljena, „a ko će da mi zabrani da prodam svoj glas”; da je kupovina glasova dozvoljena, „jel sam te pare uzeo od tebe, pa da ti polažem račune za šta ću ih koristiti?”. Fenomen nekažnjivosti koji je blagovremeno uspostavljen, dodatno ojačava trgovinu glasovima.

Kupovina nije jedino nezakonito prikupljanje glasova. Zaposleni u javnim preduzećima su žrtve koje svojim učešćem u zločinu nad sobom pomeraju granice nauke viktimologije (nauka o žrtvama). Posmatrači, a posebno strani, koji na biračkom mestu misle da će videti kako se kupuju glasovi, i oni koji ocenjuju da je na biračkim mestima sve prošlo u redu trebalo bi da znaju da se glasovi kupuju i nezakonito obezbeđuju blagovremeno, pre izbora. Nije loše da pogledaju ekstremno efikasno istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) na temu kol centri i kupovina glasova.

Da se razumemo, od tzv. „nadležnih državnih ograna”, što god to značilo, očekivaće da nešto preduzmu samo onaj ko veruje da mrmot zamotava čokoladu. Tako da taj faktor odvraćanja ne postoji. Širom su otvorena vrata za političku korupciju. I to nam nije dovoljno nego ih još držimo otvorenim, da ih vetar ne bi slučajno zatvorio. Tako izostaje i društvena osuda. A korupcija postaje normalnost. „Ne tiče me se”, „Baš me briga”. Čuo sam da jedan kaže „neka sve izgori”. Veliki je, možda i najveći broj onih koji se ni u šta zlo ne bi upuštali, ali mu se ne bi ni suprotstavili.

Kriminaloška teorija „branjenog prostora”, dobija svoj antipod u teoriji „nebranjenog prostora”. Ono je u Srbiji uspostavljeno. Da pojasnim, u određenom prostoru nekažnjivo je vršenje određenih inkriminisanih radnji, u određenom vremenskom periodu. Sve je prepušteno na svest i savest. Isti tretman nekažnjivosti primenjuje se i na sve druge povezane inkriminisane radnje, tipa falsifikata, ucena, pretnji, krađa i dr.

Ovom pojedinačno relativno malom krivičnom delu iz čl. 156 KZ, koje se masovno čini, prethodni mnogo manji broj krivičnih dela teškog finansijskog kriminaliteta, kojim se obezbeđuje novac za glasove, ali i za druge potrebe.

Sve ovo što sam napisao nije ništa novo, kriminalistika i kriminologija odavno su to zabeležile. Ja sam sa svoje skromne strane početkom novembra u Novom Sadu na promociji dokumentarnog filma A sad da izađete na glasanje, između ostalog rekao da će opet biti kupovine glasova. Takođe, Koalicija za integritet koju čine tri antikorupcijske organizacije civilnog društva izdala je saopštenje za javnost sa naslovom „Kupovina glasova je krivično delo”. Na žalost, ti se glasovi nisu daleko čuli.

Za veliki deo naroda je sve ovo pogubno. Dokaz: za deset godina milion nas je manje, s tim da, samo kada bi moglo, još toliko bi u kratkom roku zemlju napustilo. I da ne bude sve tako crno, sve ovo je za neke dobro, korisno, isplativo.