Policija daje pola miliona evra privatnoj firmi za obezbeđenje?!? Trljam oči i klatim se na stolici dok čitam vesti! A onda se setim da živim u Srbiji, u kojoj ministar policije ima nadimak Slina, a ministar vojske je… pa Vulin! Prvom je nikla plantaža marihuane pod nosom, a drugog skućila „tetka iz Kanade”, zločin se kod nas očigledno isplati! Zapravo je veće čudo kako im ova bizarna ideja nije pala na pamet ranije i evo neću više završavati rečenice uskličnicima, hteo sam da se barem u nekoliko rečenica osećam kao normalna osoba nenaviknuta na tamni vilajet u kome živimo.
Međutim, kad sam malo razmislio ideja možda i nije suluda. Nekim kompanijama se više isplati da unajme domara iz privatne firme koji će dolaziti po pozivu, samo onda kad je neophodan, umesto da polovinu dana sedi na poslu besposlen. Doduše, ako objekat treba da bude pod zaštitom 24 sata, onda i privatni čuvar mora da provodi jednaku količinu vremena u njemu kao i policajac. A onda sam nastavio da čitam vest i pokazalo se da stvarno iza ideje da policiju čuva privatna firma postoji logika. Pokvarena, hohštaplerska, lopovska logika. Prema proceni novinara, privatni čuvari će državu koštati više nego policajci koji su do sada čuvali objekte. Pojavio se i jedan klip sa dvojicom čuvara i gle čuda, nijedan nije delovao ni kao Bond, ni kao Rambo, na stranu sa pretpostavkom da privatni čuvar verovatno nije kompetentiniji da brine o bezbednosti od profesionalnog policajca! Evo opet uskličnici, ne mogu, to je jače mene.
Pikanterije se dalje nastavljaju, posao je dobila firma bivše državne sekretarke ujedno i savetnice onog ministra što ga zovu Slina. U Ministarstvu je radila kratko, svega par meseci, ali očigledno slatko. Otvorila je privatnu firmu sa početnim ulogom od 100 dinara, ugovori sa državnim preduzećima krenuli da pljušte, za dil sa MUP-om je morala malo da pričeka zbog zakona o sukobu interesa. Ali prođoše i te dve godine, bivša sekretarka dominira i na njihovoj javnoj nabavci za „kupovinu obezbeđenja”. I pogađate, naravno, nabavka je imala samo jednog ponuđača, konzorcijum firmi u kojoj se nalazi i njena. Bravo, još jedan virtuoz privatne delatnosti je među nama. Razmišljam, koliko bi para zgrnuo Bil Gejts da je imao člansku kartu SNS-a, pa taj bi postao vlasnik svemira! Sreća pa je nema…
Iz ove priče se na kraju izrodio jedan mnogo veći skandal. Priču od privatnom obezbeđivanju MUP-a je na svojoj naslovnoj strani prenela i Politika, ali samo u svom prvom izdanju, jer je u toku dana priča nestala. Ne samo sa naslovice, već u potpunosti. Pošto mi je baš stalo da budem normalna osoba, mene ovo neopisivo besni. Jer to znači da je neko doneo odluku: ti ovo ne smeš da saznaš, tebi ovo neće biti saopšteno, tebe se ovo ne tiče, ti se ovde ništa ne pitaš. No, uvek će biti i lopova i smrada, nije to glavni problem, već što je neki urednik našeg najstarijeg dnevnog lista na Balkanu rekao saslušah, poslušah i priča je nestala. Svakome može da padne na pamet da krade, ali bolesno je kad društvo krađu smatra normalnim i prihvatljivim. Isto važi i za obmanjivanje, laganje i cenzuru.
Ne može se imati više od jednog najstarijeg lista na Balkanu, a kad list postoji više od 100 godina (kakav god da je bio, a bio je često odvratan), onda je on deo naše tradicije. Kada ga neko izvitoperi i ponizi na ovakav način, pretvara ga u smeće. Samim tim pretvara i deo naše tradicije u smeće, a ako nam je tradicija takva, šta to govori o nama? Pogotovu znajući da se njeno srljanje ka dnu odvija u nedopustivom miru i tišini. Nije nikakav patriotizam dizati tri prsta i urlati „Kosovo je Srbija”, već lupiti rukom o sto i reći: Ne mogu tako da nas lažu, istina je na prvom mestu!
Svaka nacija ima barem tri vrste bogatstva koje vremenom nagomilava i baštini u okviru svoje tradicije: materijalno, intelektualno i moralno. Jedan od omiljenih krivaca za hronično žalosno stanje Srbije je takozvani krezubi, polupismeni birač. No, biće da je glavni razlog zbog koga u našoj kaci na površini ne pliva krem, već plutaju govna, neprevaziđena moralna beda usled koje imamo jezivu toleranciju prema laži i krađi, najbolje funkcionišemo u krdu, a naznake kičme među našim sunarodnicima uglavnom ne ohrabrujemo, a još manje praštamo. Moj slučajni uzorak pokazuje da ovaj treći, fatalni tip bede ne bira. Raširen je ravnomerno među svim zubalima.
