Mitomanska slika svetog Đorđa kako kopljem gađa u usta aždaju ispala mi je ovih dana iz novina (Blic), zajedno sa krstićem od balze. Ovaj beogradski dnevnik ušao je tako u trku sa tabloidnim Kurirom (poklanja osveštane ikone). Sve u nastojanju da spasi čitalačke duše od pakla na „onom svetu” i naravno da uzme kintu više na ovom. Kolektivni mentalni prostor Srbije prosto smrdi od verskih idiotluka. Na meti krstonosnog koplja nije aždaja iz legende za budale. Danas kleronacionalisti tuku pravo u glavu zdravorazumskog ljudskog bića.
Na poleđini slike molitva izmišljenom svecu. Oslobodiocu zarobljenih (to su, valjda, svi neverujući u religiozne gluposti). Zaštitniku sirotih, lekaru nemoćnih, careva poborniku, pobedniku, velikomučeniku Georgiju koji, eto, moli Hrista boga za spas duša naših. Ovaj maloumni tekst potpisala je Ikonopisna radionica Sveti Jovan Zlatousti. Jedan drugi „zlatousti”, sveti Nikolaj Velimirović, predvodnik ideologije svetosavskog nacionalizma, veliča se u novoštampanim knjigama. Uvršten među 200 najznamenitijih Srba, ovaj teolog će na jednom predavanju 1935. godine dva puta pohvaliti Hitlera. „Mora se odati priznanje sadašnjem nemačkog Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u dvadesetom veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju…” Velimirović će još reći kako je Hitler „Vođ nemačkog naroda”, sa teškom mukom uspeo da od protestantskog dela nemačkog naroda organizuje nacionalnu crkvu. Dakle, posao koji je svršio „Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji”. I to pre sedam vekova.
„Zlatousti” je to govorio pre 83 godine, a njegov kredo „Bog na nebu, vladar na zemlji, domaćin u kući”, umnogome je i maksima sve jače srpske desnice. Udarajući u svetosavske doboše Srpska pravoslavna crkva daje takt konzervativnom orkestru. Orkestar ponizno sledi sve veća masa. Omamljena hiljadu puta ponovljenom laži mantijaša, da samo pravoslavni hrišćani posle smrti uživaju „večno spasenje”. Vaskrsli srpski Bogočovek, kako ga naziva Justin Popović. Teolog uz bok Nikolaju Velimiroviću ostaće upamćen kao najveći mrzitelj evropskog ateizma. „Šta od Evrope ostaje kad se iz njenog tela izvuče Bog?” pita Ava iliti otac Justin i odgovara: „Leš. Isterali su Boga iz vasione i postali lešina… Takva je u glavnim linijama kultura evropskog čoveka. A kakva je kultura pravoslavnog Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista. Na čemu počiva ona? Ona sva počiva na Ličnosti Bogočoveka Hrista.” Naravno, SPC mora da „dosoli” delu i liku ovog mislioca zarobljenog u teskobi sopstvenog uma. Tako će ga opisati kao sveca koji je činio čuda. Rasterivao glad i demone molitvama i paljenjem tamjana. Nikolaj Velimirović, Justin Popović… To su stožeri na koje se oslanja sve zahuktalija ovdašnja desnica. Na svom putu ka konačnom ovladavanju srpskim društvenim prostorom ona baca u provaliju zaborava, između ostalog, i antifašizam. Za njega nema mesta u zamišljenoj „idealnoj” državi bogočovekolikih pravoslavnih robova.
U svoju retrogradnu mašinu koju pokreće motor najvećeg praznoverja u istoriji civilizacije, crkva je upregnula je i vojsku. Njen generalski krem nedavno je proslavio, valjda po prvi put, svoju slavu svetog Georgija. To je onaj isti sveti Đorđe kopljanik, ali pobožen i prekršten po pravoslavlju. Da nisu ljubili u ruku Irineja, patrijarha SPC koji je uveličao ovaj religijski cirkus, generalima bi sigurno, božjom voljom, otpale epolete. Prvosveštenik SPC je upozorio da je srpska država u neprijateljskom okruženju, ali da nije sama. „Ko će protiv nas – ako smo sa Bogom”, rekao je taj bogomoljac, kome je bogato ukrašena kruna srasla za teme. Pred ovom pojavom obučenom u haljine harlekina, prvi čovek Generalštaba pravdao se kako je božja čestica mogla da se useli u generalske glave mnogo ranije „ali, eto, bilo je potrebno vreme da ljudi sazru… Shvatili smo da možemo biti korisniji sebi i drugim kroz veru u Boga”.
Da. Sazrelo je vreme da oficiri srpske vojske salutiraju pred spomenikom najvećeg kvislinga, četničkog komandanta Draže Mihajlovića. Da baćuška Putin koji zna gde đavo spava, a tobože ne zna za nacionalističku prošlost Aleksandra Vučića, istog pozove na paradu povodom Dana pobede. I da ovaj, zajedno sa preživelim borcima Crvene armije, epskim junacima krvavog sovjetskog rata protiv fašističke Nemačke, korača onako samozaljubivo sa slikom svog dede Anđelka koga su ubile ustaše. Tako je Putin dodao još malo deterdženta da opere četničko odelo A. V-a. A antifašizam u Srbiji? Sahranjuju ga tonama i tonama nadirućeg revizionističkog smeća pretvorenog u udžbenike i poternice za preostalim nevernicima u boga i kralja.
