Pridržavam se gesla: družiti se sa boljim od sebe. Ešref Zaimbegović, generacijski kolega sa Ekonomskog fakulteta, jedan od najboljih na studijama, moj oficir za vezu sa MALIM ljudima Bosne i Hercegovine, moj saigrač, fudbalski čarobnjak iz Bosanskog Šamca, dobacio mi je dugačku dijagonalu – čak do Mostara. Tačno do www.tacno.net i glavne urednice portala Štefice Galić.
Od dna Panonskog mora do Mostara, grada mučenika, kao u onoj narodnoj, „do Soluna tri somuna”. Muda ti se otegnu dok stigneš do odredišta. Treba za volanom savladati put kroz bosansku i hercegovačku vukojebinu. Ali kad Ešref kaže Štefica je ČOVEK, onda se pretvaram u električnog zeca. Nekad je bilo ljudi, da baciš jaje međ’ njih, ne bi propalo. Sad ih svećom tražim. Za posetu me preporučilo i nekoliko tekstova koje sam napisao za Tačno.net. Ugrabio sam parčence prostora međ’ apostolima pravog novinarstva – Heni Erceg, Viktor Ivančić, Boris Dežulović, pokojni Predrag Lucić, novinarska pera da se smrzneš. To su oni, devedesetih godina prošlog veka, tad momci i devojke koji su imali onu stvar, da (ne)ljude i događaje označe pravim imenom. Feralovci! Taj večni kapital Feral Tribunea danas baštine elektronske novine koje uređuje Štefica Galić. Ovu pohvalu hrabrom, do neba čovekoljubivom ljudskom biću pišem na Dan prijateljstva i na marginama tribine „Heroji i antiheroji”, koju su povodom 25 godina od stradanja Srđana Aleksića organizovali Građanska akcija Pančevo i Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Ako neko pokuša da napravi humanističku enciklopediju malih ljudi koji su ostali da brane Jugoslaviju od Triglava do Đevđelije, od „Kamčatke do Urala”, i kako mi to ponekad jevtino izgovaramo – humane vrednosti, antifašizam, etiku, slobodoumlje… onda neka ostavi mesto i za Šteficu Galić. Evo skice za njen portret. Konture za crtanje plemenitog lika, žene koja prkosno kaže: Da, ja sam levičarka, sa petokrakom na čelu. I mi bi dodali – To je Štefica Galić, hercegovačka replika Dolores Ibaruri, španske revolucionarke. La Pasionarija našeg doba uzvikuje fašistima „No Pasaran!” Etnička Hrvatica. Borkinja za Jugoslaviju. Sa štitom ili na njemu.
Za neke u Mostaru, nesretno okovanom etničkim podelama, Štefica Galić je partizanska i jugoslovenska kurva. Jugoorjunašica, advokatica balija, što je u žargonu srpskih i hrvatskih fašista posprdan naziv za muslimane Bošnjake. Ti glasovi huje iz redova tzv. Svastikinih beba, koji grle kukaste krstove na svojim grudima. Taj ljudski izmet što pogani Partizansko groblje, humke devojaka i mladića palih za slobodu Hercegovine. Oni i njihovi učitelji sakriveni iza debelih zidova kvazidržavnih nadleštava drže u nedrima poternice za Šteficom Galić. Ta mržnja potpaljena je još iz vremena kad je ova heroina, zajedno sa pokojnim mužem Neđom Galićem, spasavala stotine Bošnjaka koje su pripadnici Hrvatskog vijeća odbrane spakovali za put u zloglasni logor Heliodrom. Sad kad je Haški tribunal stavio tačku na ustašoidnu nameru da Hercegovinu otme od multietničke BiH i kad je odrezao decenijske kazne za autore i sprovodioce tog zločinačkog nauma, Štefica Galić može ponosno da kaže da je išla ispred vremena: sa stranica portala tacno.net ona je ispisivala hroniku tog razbojništva.
Nije ovo od mene pretenciozno darivanje pohvala jednoj skromnoj ženi. Nije ovo panegerik zadrtoj komunistkinji, koja se slepo klanja ideološkim kumirima. Ona je titovku na glavu stavila kao znak prepoznavanja istine, da su se partizani borili i izborili za zemlju, pod imenom Jugoslavija. Svetski poznatoj oazi međuetničke tolerancije i poštovanja međ’ ljudima. Danas je to zemlja torova u koje nas guraju čuvari etničkih stada. Dok trajem bežim od ovog uterivanja u klerofašističke naseobine. Štefica Galić je kao medicina na tom putu: ona me je odvela do prijatelja Ozrena Kebe, tog čudesnog novinara i pisca knjige „Sarajevo za početnike”. Do drhtavog isčitavanja tekstova Dragana Markovine, divljenja prema Esadu Bajtalu, Dragu Bojiću… do druženja sa Svjetlanom Salahović, Amerom Bahtijarom, Fahrom Konjhodžićem… Do navijanja za Velež. Živela Štefica, napred Rođeni.
