Empatija je postala pojam koji se često koristi, kako u svakodnevnoj komunikaciji, tako i u politici. Štaviše, na nju se gleda kao na društvenu panaceju.
Još 2006. godine Barak Obama, tada senator, rekao je američkim studentima da njihova zemlja pati od „deficita empatije” i pozvao Amerikance da nauče da se „prepoznaju jedni u drugima”. Od tada je empatija postala politička popularna reč u Americi, pa je „Free Empathy” bila uobičajena parola na protestima Occupy Wall Street 2011. godine u Njujorku.
No, predsednički izbori u Americi 2016. godine su naširoko viđeni kao loš trenutak za empatiju, pa se, na primer, jedan kolumnista Vašington posta tada pitao: „Da li je Donald Tramp ubio empatiju u politici?”.
Ipak, danas se u Americi i državama zapadnog sveta sve više govori o strateškoj empatiji kao načinu vođenja politike koji bi omogućio da sprečimo ratove. Podseća se na kubansku krizu i da je upravo empatična sposobnost oba predsednika, i Kenedija i Hruščova, da se na taj način razumeju u oktobru 1962. godine, upravo lekcija za SAD i Rusiju u 2022. godini (a sad već i za 2023.godinu), jer se strateškom empatijom izbegao kubanski projektil „Armagedon”.
Da li to onda znači da je empatija alfa i omega međuljudskih odnosa i možda, ključ za rešenje mira u svetu?
Ali, kada govorimo o empatiji, nekako se podrazumeva da je svima jasno šta ona znači, ali malo ko zaista razume šta je, u stvari, empatija i zašto je danas tako tražena i cenjena sposobnost.
Šta je zapravo empatija
Empatija je sposobnost emocionalnog razumevanja onoga šta drugi ljudi osećaju, sagledavanja stvari iz njihove perspektive i zamišljanja sebe na njihovom mestu. U suštini, to znači staviti sebe u poziciju nekog drugog i osetiti isto ono što ta osoba oseća.
Empatija znači da kada vidite drugu osobu kako pati, na primer nakon što je izgubila voljenu osobu, možete odmah da zamislite sebe kako prolazite kroz to isto iskustvo i osetite kroz šta ta osoba prolazi.
Naravno, dok čovek može biti dobro usklađen sa sopstvenim osećanjima i emocijama, ulazak u tuđu glavu može biti malo teži. Sposobnost osećanja empatije omogućava ljudima da se „stave u tuđu kožu” i razumeju emocije koje drugi osećaju.
U svojoj knjizi Teški razgovori Daglas Ston, Brus Paton i Šila Hin nazivaju empatiju „najdubljim oblikom razumevanja druge osobe”. Ovi autori vide empatiju kao „prelazak sa mog posmatranja kako izgledaš spolja, ka mom zamišljanju kakav je osećaj biti ti iznutra, umotan u tvoju kožu sa tvojim skupom iskustava i životnom pričom”.
Termin empatija je prvi put uveo psiholog Edvard B. Tičener 1909. godine kao prevod nemačkog izraza einfühlung, koji doslovno znači „osjećaj u” ili „uosećavanje” i odnosi se na čin projektovanja sebe u drugo telo ili okruženje. Einfhülung je korišćen u estetskoj filozofiji devetnaestog veka da opiše našu sposobnost da mentalno uđemo u umetnička dela, pa čak i u samu prirodu, da imamo nešto poput iskustva iz prve ruke iz perspektive objekta. Danas, empatija i dalje znači nešto poput „uosećavanja”, ali se skoro uvek odnosi na naše povezivanje sa iskustvom druge osobe.
Empatija dolazi iznutra i ona je sklop od više komponenti, od kojih je svaka povezana sopstvenom mrežom sa mozgom. U tom smislu, postoje tri načina gledanja na empatiju.
Pre svega, postoji emotivna (afektivna) empatija. Ovo je sposobnost deljenja emocija drugih. Ljudi koji imaju visoke rezultate u afektivnoj empatiji su oni koji, na primer, pokazuju snažnu unutrašnju reakciju kada gledaju zastrašujući film. Osećaju strah ili snažno osećaju tuđ bol u sebi kada vide druge osobe da su uplašene ili da pate. „Osećam tvoj bol” je više od metafore. To je doslovno.
Kognitivna empatija je, s druge strane, sposobnost razumevanja emocija drugih. Dobar primer je psiholog koji razume emocije pacijenta na racionalan način, ali ne mora nužno da ih proživljava celim svojim bićem – „znam šta mislite i zašto se osećate tužno”.
Često se kaže da psihopatima nedostaje empatije, ali to nije uvek slučaj. U stvari, psihopatiju omogućavaju dobre kognitivne empatičke sposobnosti – morate razumeti šta vaša žrtva oseća kada je mučite. Ono što psihopatima nedostaje jeste saosećanje. Oni znaju da druga osoba pati, ali jednostavno ne mare za to, odnosno, uživaju u tome. Oni su takozvani „mračni empati”.
Ljudi koji su dobri u čitanju tuđih emocija, kao što su manipulatori, gatare ili vidovnjaci, takođe mogu da koriste svoje odlične empatične veštine u svoju korist obmanjujući druge.
Najzad, postoji i emocionalna regulacija. Ovo se odnosi na sposobnost regulacije emocija. Na primer, hirurzi bi trebalo da kontrolišu svoje emocije kada operišu pacijenta.
Empatija u odnosu na saosećanje
Drugi način da se razume empatija jeste da se razlikuje od drugih srodnih pojmova. Na primer, empatija uključuje samosvest, kao i razliku između sebe i drugog. U tom smislu se razlikuje od mimikrije, ili imitacije.
Mnoge životinje mogu pokazati znake mimikrije ili emocionalne zaraze prema drugoj životinji koja je bolesna. Ali bez nekog nivoa samosvesti i razlikovanja između sebe i drugog, to nije empatija u pravom smislu.
Empatija se takođe razlikuje od saosećanja. Saosećanje je briga o tome kako se drugi osećaju.
Za saosećanje se često smatra da je više pasivna veza jer će saosećajna osoba saslušati sagovornika i reći: „Žao mi je”, ali neće proživeti njegovu situaciju, dok empatija generalno uključuje mnogo aktivniji pristup razumevanju druge osobe.
Zašto nam je empatija važna
Empatija je naša sposobnost da osetimo i razumemo šta drugi osećaju sa njihove – a ne naše – tačke gledišta. Ovo je od vitalnog značaja. Fokus je na drugima i na tome kako oni daju smisao svojim osećanjima.
Na prvi pogled, može nam izgledati prilično zahtevno da svakoj osobi pristupamo na empatičan način. Može nam, takođe, izgledati da postajemo pristrasni prema toj osobi, previše blagi prema njoj ili čak da ćemo pasti pod njen uticaj. Ipak, prava empatija neće dovesti do toga.
Sve što je potrebno je da se zapitamo: „Da sam u situaciji te osobe, kako bih želeo da budem tretiran i kako mislim da bi trebalo da budem tretiran?”. To je to. Bez kvalifikacija poput „nikada ne bih dozvolio da mi se to dogodi” ili „sam je kriv za to”. Samo zamenite mesta, a onda zamislite, bez osuđivanja, bez komentara: „Kako bih želeo da se ophode prema meni, kako bi trebalo da se ophode prema meni, a samim tim i kako da se ja ponašam prema drugoj osobi”.
Zato, ako standarde o tome šta je dobro i ispravno za nas, primenimo na ono što je dobro i ispravno za druge, veća je verovatnoća da ćemo se bolje ophoditi prema ljudima i na kraju izgraditi pravedniji svet.
S druge strane, evo još jednog razloga da negujemo empatiju prema drugima: osećanje empatije može učiniti naš život boljim. Empatija može otvoriti naše srce, pustiti u njega više osećanja, ali i ublažiti neka od teških iskustava. Dok gradimo empatiju prema drugima, mi ih sve više razumemo i možemo da se povežemo sa njima na drugačiji način, a time povećavamo našu otpornost, odnosno sposobnost da se povratimo nakon naših životnih izazova.
Najzad, šta biste uradili da je neko na vašem mestu? Kakvo biste osećanje iskazali prema njemu, to jest prema sebi? Kada shvatite da ste i vi vredni empatije, onda možemo stvoriti empatični svet.
