Muke antivaksera na Hemijskom fakultetu

Fakultet dakle ostavlja punu slobodu zaposlenima da odluče da li će se vakcinisati ili ne (a ne bi trebalo, jer mi radimo sa ljudima i rizikovanje njihovog zdravlja ne treba da bude opciono), povrh toga imaš punu slobodu i da intimno veruješ, pa posle i deliš šta god ti padne na pamet. Jedino što ne možeš je da na radnom mestu širiš neproverene i netačne stvari koje nekome mogu ugroziti život.

Kao što je napisao Rastislav Dinić: „Vakcine su ili korisne i bezbedne, u kom slučaju treba da ih prime svi, ili su pak beskorisne i opasne, u kom slučaju ne treba da ih primi niko”. Širom sveta naše kolege iz srodnih naučnih oblasti su utvrdile da je rizik od primanja vakcine daleko manji od rizika kojoj se izlaže osoba koja vakcinu nije primila. Mi se možemo raspravljati npr. o tome ko je veći pisac – Crnjanski ili Andrić, ili pak da li je bolja Guča ili Exit, ali ne možemo se raspravljati oko pitanja u vezi sa kojima je naučna zajednica postigla konsenzus. Neke naše kolege su razvijale decenijama unazad RNK vakcine, a onda danonoćno radile da naprave verziju koja će štititi od novog korona virusa, da bi onda neki drugi stručnjaci i naučnici proveravali rizike od vakcinisanja, pri čemu su provere zapravo bile mnogo rigoroznije zbog antivakserskog hajpa. Ako mi, naučni radnici sa institucije koja ima četiri kovid-19 naučna projekta, ne verujemo našim kolegama iz drugih oblasti, zašto bismo i mi sami i iko drugi imao poverenja u naše naučne rezultate? Ako trpimo i podržavamo toliki nivo proizvoljnosti, to samo govori da i mi sami ne razumemo suštinu naučnog rada kojim se bavimo.

No ovo su lični problemi jedne specifične grupe ljudi kojima šira javnost uopšte ne mora da se opterećuje. Odluka donesena na mom fakultetu je značajna ne zato što nas obavezuje da vodimo računa o zdravom razumu (pošto verujem da i dalje imamo punu slobodu da iznosimo čitav niz drugih nenaučnih somnabulija u koje potencijalno lično verujemo), već zato što insistira na tome da vodimo računa o zdravlju i dobrobiti drugih.

I dalje imaš slobodu da budeš nevakcinisan. I dalje imaš slobodu da na nekoj slavi pričaš sve u šta god lično veruješ, imalo to smisla ili ne. Poštujemo tvoje pravo na izbor i slobodu govora. Jedino što više ne možeš da očekuješ je da bez ikakvih posledica nečijem detetu, koga su roditelji poslali u tvoju instituciju da stekne neko obrazovanje, sa pozicije autoriteta koje ti fakultetska pozicija daje, serviraš dezinformacije. I to ne zato što smo osobito gadljivi na neistinu, već zato što ti ne damo da ugroziš život i zdravlje naših studenta, njihovih kolega, komšija, prijatelja i porodice. Kao što ne možeš da pričaš deci kako treba da snifaju bocu sa amonijakom svaki dan da ne bi dobili rak, tako ne možeš ni da ih ugrožavaš kljukajući ih dezinformacijama u vezi sa procenom rizika od vakcina i posledica kovida-19.

Tvoje pravo da mašeš rukama se zaustavlja ispred tuđeg obraza. Tvoja sloboda govora je ograničena brigom za zdravlje onih koji su ti povereni da ih podučavaš. Jer šta ako ipak nisi u pravu? Šta ako je „nobelovac koji tvrdi da su vakcine štetne” izmišljen, a „doktor iz Nemačke koji je raskrinkao farmakomafiju” šarlatan? Šta ako student koga si ubedio da se ne vakciniše (sa platforme koju smo ti mi prepustili) sutra zarazi svoje roditelje i neko od njih umre? Većina tvojih kolega ne dele tvoje antivakserkse poglede, dakle postoji barem neka verovatnoća da nisi u pravu. Ne moraš da se predomisliš, samo uzmi u obzir mogućnost da si možda ipak u krivu, što po druge može imati ozbiljne posledice.

Trebalo je dosta hrabrosti da bi se donela ovakva odluka jer će se sada neizbežno mnogi mnogima zameriti u kolektivu sa veoma komplikovanim odnosima. Mogli smo da sledimo mejnstim politiku i da se pravimo da korona naprosto ne postoji. Umesto toga smo odlučili da brigu o drugima stavimo iznad slobode kada ona ima oblik samovolje i to jeste velika i retko viđena pojava kod nas.