Da li je lakše odgajiti sina ili kćer?
Ovo je pitanje na nivou šta je starije: kokoška ili jaje. Jer, postoji dovoljno argumenata kako za jednu, tako i za drugu tvrdnju. Složićemo se da je roditeljski posao svakako zahtevan, kako god da vam je zapalo.
Ipak, ako živite u Srbiji, verujem da se dodatno bojite za svoju žensku decu. Ako napravimo retrospektivu raznih (onih obelodanjenih) događaja samo u proteklih nekoliko godina, s razlogom.
Mehanizmi koje u cilju zaštite dece uopšte, a posebno devojčica, devojaka i žena ima država, nisu razvijeni onoliko i onako koliko i kako bismo očekivali u dvadeset prvom veku. Imamo pravo da izražavamo nezadovoljstvo zbog te činjenice, ali bismo takođe morali da imamo i obavezu da reagujemo gdegod i kakogod smo u mogućnosti.
Tamo gde javno svedočimo nasilju a naša reakcija izostaje, okrećemo glavu po sistemu „ne tiče me se”, pravimo se ludi, ili se eventualno promeškoljimo jer nam je ta neprijatnost (kud baš sad i kud baš meni) zapala za oko na sred plaže gde ste došli da uživate i da vas ništa ne remeti – tamo te žrtve trpe dvostruko nasilje. Jedan od zlostavljača je upravo onaj bednik koji je šutnuo devojku u glavu, a drugi smo vi ili ja: svako onaj ko je mirno sedeo i posmatrao tu strahotu bez reakcije.
Uopšte nije važno da li ste roditelj muškog ili ženskog deteta i da li ste uopšte roditelj. U ovakvim situacijama nužno je da budete čovek, onaj koji mora da poseduje dovoljno empatije, dovoljno svesti o tome šta je pogrešno, nedopustivo, zlo – i da se tome usprotivi, jasno i glasno i bez odlaganja.
Koliko je ljudi u tom trenutku bilo na plaži? Koliko odraslih žena i muškaraca koji su mogli samo da ustanu i opkole nasilnika? Ali u tom danu, na tom mestu, dogodilo se još nešto. Možda se nećete saglasiti ili vam se neće dopasti, no svi vi koji ste pokraj sebe imali decu, učinili ste izvestan oblik nasilja nad njima svojim pasivnim ponašanjem. Pokazali ste im ličnim primerom, da na nasilje ne treba odreagovati, te se nemojte čuditi ako i vaše dete u budućnosti doživi bilo kakav oblik zlostavljanja, verujući da to tako mora, gutajući i noseći u sebi misao kako ga je sramota.
Na društvenim mrežama ili portalima pišemo površne, a još češće, agresivne komentare, lajkujemo opskurne sadržaje i postavljamo iskežene emotikone, kao da se radi o vicevima i polako ali sigurno, pokazujemo kako smo oguglali na sve ono što se oko nas događa, ili kako smo postali iščašeni, pa za ono što je nenormalno pronalazimo opravdanja i objašnjavamo, a ono što bi moralo da predstavlja normalnost, izvrgavamo ruglu.
Dokle god ne pristajemo da javno osudimo svaki oblik nasilja i svakog nasilnika, bio on neki uvaženi profesor S. iz Petnice ili viđeniji lokalni političar iz Beograda, Jagodine, Brusa, odaklegod, glumac, ili najobičnija jajara, dotle smo svakom od njih saučesnici.
Dokle god mediji budu romantizovali, minimizirali ili čak negirali neko zlodelo, nasilnika ili žrtvu, dotle ćemo i njima biti saučesnici.
„Drama u Čačku”, „Porodična drama skoro postala tragedija” su pogrešni, bljutavi naslovi kojima, nazovi novinari, privlače čitalački auditorij. Nema apsolutno ničeg romantičnog u pokušaju ubistva ili u prebijanju žene ili deteta. Kao što nema opravdanja za letargičnom konstatacijom kako nam je ionako sve krenulo nizbrdo i naopako, pa nemamo izbor nego da se predamo, pa kako nam bude i „proći će, valjda i ovo”… Nema u mojim rečima pesimizma, ali neće proći. Ne bez naše intervencije.
Setite se da ste baš vi onaj koji postavlja granice ponašanja u ranom uzrastu svog deteta, te da neizbežne konflikte sa njima rešavate verbalno, a ne fizički. Naučite da prepoznate svaki oblik nasilja: verbalno, fizičko, socijalno, emocionalno, digitalno, seksualno… i da adekvatno odreagujete u situacijama koje zahtevaju roditeljsku reakciju. Setite se da vam vaspitno-obrazovne ustanove nisu neprijatelji u odgoju i edukovanju dece, koliko god u sistemu obrazovanja bilo rupa i koliko god određene promene bile neophodne. Potražite stručnu pomoć, ako procenite da vam je potrebna. Pružajte podršku drugim ljudima iz svog okruženja ako znate da im je važna. Čitajte, pišite, razgovarajte sa prijateljima, činite sve onošto sa svojih ličnih pozicija možete činiti – samo nemojte ćutati ili okretati glavu.
Niije dovoljno da postavite svoju crno-belu fotografiju na Instagram. Morate učiniti mnogo više od toga. Morate jasno i glasno ustati i usprotiviti se nasilju i nasilnicima, kogod oni bili, i gdegod se vi našli.
Ili se bar potrudite da svojim neprimerenim kritikama i neadekvatnim opažanjima ne ometate one koji to rade i u vaše ime.
Za početak će i to biti izvestan pomak.
