Naučna dela dr Vojislava Šešelja

Sticajem životnih okolnosti znam ponešto o nauci. Objavio sam 18 naučnih radova koji su citirani preko 200 puta do sada. Na mom fakultetu se to smatra pristojnim rezultatom za jednog docenta, u smislu: nije loše kolega, no mogao bi ti to svakako i bolje. Sa druge strane, ove reference dvostruko premašuju kriterijum za izbor u redovnog profesora čak i na Univerzitetu u Beogradu. Svako treba da počisti prvo svoje dvorište i zato mislim da je važno da se baš mi koji se bavimo naukom i postigli smo nešto na tom polju distanciramo od „kolega” koji kaljaju profesiju lažnim reklamiranjem.

Kako funkcionišu nauka i naučni rad? Naučnici svoje rezultate objavljuju u knjigama, monografijama i pre svega radovima koji se objavljuju u naučnim časopisima. Da biste objavili članak u naučnom časopisu potrebno je da prođete kroz recenziju kolega iz vaše oblasti koji (uglavnom anonimno) ocenjuju tekst koji ste poslali i daju krajnji sud na osnovu koga će urednik odlučiti da li će rad objaviti, zahtevati da ga pre objavljivanja doradite ili ga pak odbiti. Radovi koji zbog svog značaja za nauku privuku pažnju kolega iz branše bivaju višestruko citirani, što se koristi za jedan nesavršen, ali relativno smislen sistem za ocenu kvaliteta objavljenih radova, kao i samih časopisa.

E pa u tom sistemu, kad sam poslednji put proveravao, naučni rad doktora Šešelja ne pominje niko od kolega i pored desetina napisanih knjiga. Sam Šešelj se još i pominje, ali ne kao istraživač, već kao predmet istraživanja društvenih tj. istorijskih nauka. Doktor Vojislav jeste puno toga, na primer on je osuđeni ratni zločinac, ali nije neko ko se bavi naučnim radom.

Njegova biografija je poput strašne saobraćajne nesreće koju želite, ali ne možete da prestanete da gledate. Tri njena aspekta su apsolutno neverovatna. Prvi se ogleda u tome koliko toga lošeg mu je naše društvo dopustilo da nesmetano i uglavnom nekažnjeno uradi. Od „sitnica” poput prostačkog rečnika sa skupštinske govornice i vandalskih egzibicija, do ljudi u čijem prebijanju je učestvovao, otimanja stanova, proterivanja iz zemlje… lista je neoprostivo duga i završava se mnogo većim mrakom koji je obeležio sunovrat i Srbije i naših života tokom devedesetih godina.

Druga neverovatna stvar je koliko je Šešelj bio blizu ultimativnom političkom uspehu. Nakon pada Miloševića (ali i kraha neuspešnog pokušaja da se demontira sistem kojim je upravljao), Šešelj je vodio stranku sa najvećim brojem poslanika u Parlamentu, dobijao je podršku od minimum milion birača na predsedničkim izborima, dok je njegov radikalski naslednik redovno pobeđivao u prvom krugu izbora sve dok 2012. nije konačno započeo svoj prvi i ujedno poslednji mandat.

Da nije otišao u Hag, verovatno bi nam baš Šešelj bio predsednik. Možda bi se u toj ulozi snašao jednako loše ili još gore nego Tomislav Nikolić. Ali jednako mogu da ga zamislim kako je nadmašio sadašnjeg predsednika u maltretiranju novinara, organizovanju batinaša, šurovanju sa okorelim kriminalcima, proganjanju svih političkih protivnika i uopšte građana Srbije koji mu stoje na putu ili mu nisu po volji.

Ali dr Vojislav nije postao predsednik Srbije, niti će to ikada postati. Od visine sa koje je Šešelj žario i palio je neverovatnije samo dno na koje je svojevoljno (s)pao. Ne zna se šta je tužnije u vezi sa njegovom trenutnom pozicijom? Kako ga kao vodaju od jedne do druge režimske televizije da priča gluposti za račun čoveka koji mu je oteo sve: stranku, birače, uticaj… Setite se izraza gađenja i poniženja na njegovom licu kada ga je Jovana Jeremić ugostila u jutarnjem programu Pinka preobučena u drečavo zeleni kostim koji je trebalo da predstavlja vanzemaljca ili spermatozoid. Miloševićev buldog je poslušno degradiran na Vučićevu pudlu.

Šta je neverovatnije, da neko sa tako evidentnom prostotom, ograničenim obrazovanjem ili neurotičnim huliganskim manirima poput Šešelja, Nikolića i Vučića u bilo kom sistemu mogu da se uspnu do najviših državnih pozicija? Ili da ljudi kojima je Vučić svojevremeno nosio gajbice poslušno prihvate mrvice bez trunke ponosa nakon što im je ovaj bukvalno oteo priliku da upravljaju Srbijom?

Vratimo se na kraju našem nesrećnom Sajmu knjiga koji je prošle godine imao dva paradigmatična prizora. Jedan je ogromni red „na lakat” koji je krivudao kroz centar Hale 1 u kome su čitaoci strpljivo čekali na autogram autora više bestselera odnedavno pretočenih i u popularnu televizijsku seriju. U pitanju je sudija apelacionog suda, Miodrag Majić, kome je pisanje zapravo hobi.

Za razliku od Majića koji se kao prava zvezda pojavio na par sati da podeli autograme hordi fanova, Šešelj je tužno sedeo tokom svih sedam dana sajma na štandu zabačenom u spoljašni prsten hale. Neprijatno mi je da ovo napišem, ali prolazeći pored njega imao sam osećaj kao da gledam babaseru u nekoj trećerazrednoj kafani, a znam da je u pitanju čovek kome je za dlaku izbeglo da bude predsednik Srbije.

Odlučio sam da više ne posećujem Sajam knjiga. „Naučna dela” dr Vojislava Šešelja koja mi se svake godine klibere sa bilborda u halama sajma su samo vrh ledenog brega, ali o tome neki drugi put. Majićeva literatura nikada neće biti visoka kultura, ali me njegov uspeh podseća na ljude poput Zorana Đinđića, koji bi da se nije bavio politikom sigurno bio izuzetan i u nekoj drugoj oblasti poput nauke ili kulture. Totalna suprotnost ovim nesrećnim diletantima iz različitih reinkarnacija radiklane stranke za koje je tako bolno očigledno da su do uspeha došli spletom neverovatnih okolnosti. Celokupno ponašanje sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića sugeriše da ga samo jedan izborni poraz deli od blede sudbine njegovih kolega iz Radikalne stranke.

Dosta mi je i vašara knjiga koji se godinama lažno predstavlja kao „sajam” i zlih pajaca i huliganki u PMS-u koji decenijama unazad srozavaju dostojanstvo naših najviših državnih institucija. Kakvi god da smo, zaslužujemo bolje od njih i hajde da im konačno pokažemo gde je njihovo pravo mesto.