Nisi sama

Hajde da još malo pričamo o ćutanju. Kada sam ja bio dete, išao sam u „Zmajevu” osnovnu školu, koja je bila relativno velika škola sa po pet odeljenja u svakoj godini. Dakle sveukupno to je bila škola koju je pohađalo više stotina dece. U višim razredima naši mali odmori su umeli da se prilično otmu kontroli, u smislu da su devojčice masovno bivale izložene seksualnom uznemiravanju. U mom sećanju to je ostalo kao oblik igre koji nije imao zlonamerno nasilnički karakter, ali nije na meni da ocenjujem da li i koliko neprijatnosti smo devojčicama u razredu tim putem priređivali. Konteksta radi, napomenuću i da se naše divljanje hormona dešavalo ranih devedesetih, dakle u vreme metastaze turbofolka i opšteg kulturnog i moralnog posrnuća čitavog društva.

Vratimo se sada ćutanju. Statistički gledano u svakom razredu naše škole bi trebalo da je bilo između jednog i tri učenika/učenice koji nisu heteroseksualno orijentisani. Biti gej nije bilo zakonom kažnjivo i ne sećam se nijednog nastavnika da je o tome pričao kao o nečemu nepoželjnom. Svakako ne zato što je naša škola tada bila bastion tolerancije, već naprosto homoseksualnost nije bila tema. Moje pitanje je, ako smo bili tako nesputani i eksplicitni u izražavanju simpatija i seksualnih pretenzija među različitim polovima, kako to da ama baš niko u celoj školi nikada nije ni nagovestio da bi ga mogao zanimati isti pol? Ako nismo ni u porodici, ni u školi upozoreni da romantično i seksualno zanimanje za isti pol izričito treba da ostane tajna, gde smo naučili da se o tome ne priča?

Očigledno je dakle da u našem društvu postoje mnoga nepisana pravila o tome šta je dozvoljeno, a šta nije. Šta se sme, a šta se ne sme. Deluje da ih gotovo intuitivno usvajamo. Niko ne kaže da ona moraju da budu fer, zapravo su vrlo često pogana i pokvarena. Pošto nigde nisu eksplicitno napisana, učimo ih posmatrajući ponašanje ljudi oko sebe, ispipavajući puls društva, a sve da bismo se što lakše uklopili u svoju okolinu ili da bismo objektivno procenili posledice koje ćemo trpeti ako ih prekršimo.

Svi mi sa velikom pažnjom, što svesno, što nesvesno pokušavamo da dešifrujemo ova pravila. Svi nasilnici, svi seksualni predatori i sve njihove žrtve. Nijedan od tih predatora nije ni glup, ni lud. On pažljivo ispipava od najranije mladosti sa čime i u kojim situacijama može da se izvuče. Lascivni komentar? Prošlo mi je. Neprimeren dodir intimnih delova tela? Opa, izvukao sam se i sa ovim! Nametanje neželjenog seksualnog odnosa? Zašto da ne!

Istu ovu predstavu tokom celog života posmatraju i žrtve. I one pokušavaju da skuže šta je prihvatljivo, a šta nije. Do sada su imale da vide puno toga strašnog i ružnog. Slušale su celog života neprimerena dobacivanja, nedostojne komentare, posmatrale nepistojne dodire. Učile su i na sopstvenom primeru i na primerima drugih žena. Shvatile su da je količina moći koju predator poseduje često proporcionalna slobodi koju će sebi dati da povređuje druge. Na osnovu toga koliko nasilnika i nametljivaca je ikada bilo kažnjeno za svoje ponašanje, ispravno su zaključile da je za krajnje bezobzirno ponašanje neophodna jezivo mala količina moći. Najstrašnije od svega, mnoge od njih obmanute su da čitavog života misle da je ovakvo stanje prirodno i nepromenljivo.

A onda se ipak desila promena. Jedna žena u svetu je javno i glasno progovorila, odbivši da igra po nametnutim nepravednim pravilima. Milion drugih žena joj se pridružio uz uskilk „I ja!”. Nismo morali dugo da čekamo, jedna hrabra žena je i u Srbiji prelomila. Odlučila je ne samo da neće više da trpi, nego i da to obznani javno. Nakon toga je izgubila posao, dobijala ozbiljne pretnje i besramnu horsku javnu osudu od mnogih sugrađanki koje je njen napasnik poslao na nju. Ja kao muškarac sam bio besan dok sam pratio ovaj slučaj, mogu misliti kako su se osećale žene, pogotovu one koje su ikada u životu bile žrtve seksualnog uznemiravanja ili nasilja (što bi po istraživanjima bile skoro pa sve u Srbiji).

Pored odvažnosti Milene Radulović da se javno suoči sa svojim predatorom, jednako je važna i reakcija ogromnog broja žena i muškaraca koji su joj pružili bezrezervnu podršku. Ona nije došla slučajno, paradigma našeg društva menjala se dugo i temeljno, dok nismo došli do ove situacije. Mediji i internet su eksplodirali, čuli smo razne gluposti, ali pre svega puno toga smislenog i važnog u vezi sa seksualnim nasiljem i uznemiravanjem. Mnogi su prvi put u životu saznali: zašto žrtva ćuti, zašto trpi, kako je moguće da se nađe u dometu napasnika, da su napasnici najčešće osobe iz neposrednog okruženja žrtve, da je za seksualno nasilje kriv samo i isključivo napasnik.

Još važnije, imali smo priliku da se prebrojimo i da redefinišemo nepisana pravila. Neki novi mlađani Miroslav Aleksić koji tek stupa na scenu međuljudskih odnosa pažljivo osluškuje, pokušava da shvati koliko je sati i pravi u sebi podsvesne kalkulacije. Koliki rizik tokom bezobzirnog maltreriranja potencijalnih žrtava mu se isplati? Za mnoge prekaljene predatore koji sporije uče ili ne veruju da se vreme suštinski promenilo, sprema se pokazna nastava. Naučiće ih njihove nesuđene žrtve, žene kojima više ne pada na pamet da se povlače i u tišini trpe.