Silno smo se iznenadili pre nekoliko godina kada je jedna mlada žena iz varošice pod Kopaonikom u javnost iznela detalje o tome kako ju je seksualno uznemiravao šef. Onda nas je jesenas zgrozila priča mlade glumice da ju je seksualno zlostavljao učitelj glume još kao adolescentkinju. Pa nam se smučila priča još jedne glumice koja je priznala da je silovao stariji kolega. A sad nam se već povraća od slike lokalnog moćnika iz Jagodine kako podvodi devojčurke svojim prijateljima. Interesantan je spektar tih afera: od grupe devojčica iz finih beogradskih kuća, kojima roditelji skupo plaćaju vanškolsku sekciju, do nekih klinki u provinciji koje pokušavaju da pobegnu od bede.
Javnost sa nevericom i užasom prati detalje. Društvene mreže se usijaju od pravednog gneva i osvetničkih planova.
A meni nije jasno gde ste vi živeli sav svoj život kad vas to tako silno iznenađuje i pogađa?
Pre desetak godina sam na roditeljskom sastanku skrenula pažnju na to da mi se devojčice žale da ih dečaci „vataju”. Smatrala sam da je važno da se i kod kuće razgovara sa dečacima, ali i devojčicama, koje su žrtve seksualnog zlostavljanja. Mame dečaka su prve reagovale: „Pa dobro, to je ta faza (stidljivo smeškanje), a previše je težak (nepedagoški) izraz zlostavljanje”. Onda sam rekla da su mi neke devojčice pokazale modrice koje su im napravili. Oni svi ćute. Onda sam pozvala roditelje devojčica da kažu šta misle o tome. Svi ćute. Ja tonem od besa i nemoći. I onda shvatim: da, šesti, sedmi razred je pravo vreme kada propupele tinejdžerke treba da počnu sa navikavanjem na svoju društvenu ulogu. Dotadašnje vaspitanje je bilo samo teoretsko, sad kreće praksa.
Kako izgleda priprema ženskog deteta za život u Srbiji?
Hvale te kad si lepa, kad pomažeš, kad si poslušna, kad si korisna, kad si spretna, kad brineš o tuđim osećanjima, kad si uredna, kad si mirna.
Grde te kad si glasna, kad si musava, čupava i neuredna, kad si nemirna, kad pogrešiš zbog brzopletosti, kad si dosadna.
I najvažnije: NEMOJ DA SI SEBIČNA!
Sebičnost je najveći neprijatelj ženstvenosti! Sebična žena nije žena. Ženu čini njena velikodušnost, posvećenost, požrtvovanost, žena kad misli na sebe, uvek misli na druge. Žena treba svoje postojanje da podredi drugima. Svom partneru, svom detetu, onda svojim starim roditeljima i, na kraju, unučićima. To su ciklusi ženskog života, možda ne tim redom, ali to je to.
Kad žena reši da se bavi sobom i posveti se malo sebi, ona se bavi svojim izgledom, da bi drugima bila lepa. Posvećivanje sebi je odlazak kod frizerke ili kozmetičarke, lakiranje noktiju…
Uz te direktne i jasne poruke, idu i one druge, koje devojčica mora sama da prepozna i poistoveti se s njima nesvesno. Momenat žrtvovanja je najvažniji, možda i presudan. Žena, ako nije žrtva porodice i dece, onda nije ni ćerka, ni supruga, ni majka. Ako nismo žrtve, znači da se nismo dovoljno trudile da se ostvarimo. To znači da smo sebične. Računica je jednostavna. Devojčice treba samo da saberu tih par formula i da se rodno definišu. Moraju biti lepe i moraju se žrtvovati.
Kada je sa tom jednostavnom formulom pošaljemo u život, treba samo još malo da je usmerimo komentarima tipa: „Ajde ne pametuj/ Ne kukaj/ Stalno ti nešto smeta/ Ti si jedina koja ima taj problem/ Ne moraš baš ti da kažeš sve šta misliš/ Samo se nemoj isticati…” i formirali smo savršenu pripadnicu patrijarhalnog društva koja će se snalaziti i uspešno nositi sa životnim izazovima. To je šablon za moderne, obrazovane i od roditelja finansijski podržane devojke, kao i za one koje nisu imale privilegije te vrste. Žensko čeljade u Srbiji mora da zna gde mu je mesto, bez obzira na početne pozicije.
Treba da se smeška zadriglim matorcima da bi dobila, ili zadržala posao. Naravno da joj ne smeta kad je šef, ili stariji kolega pljesne po guzici ili zagrli. Uopšte, svaku aluziju na seks treba prihvatati kao kompliment, to znači da je seksualno poželjna, odnosno lepa, a to je, svi znamo, ultimativni cilj. Ako na neko dobacivanje odgovori sa: „Marš u piz. mat. Seljačino!”, jezikom koji će dotični gospodin najbolje razumeti, onda to znači da je nevaspitana/ agresivna/ frigidna lezbača.
Mora da nauči da se šminka kad je već izazvala muža da je išamara (ko joj kriv kad ima dugačku jezičinu), naočare za sunce nisu prilagođene za sve situacije, tečni puder je bolje rešenje. Mora da prihvati pitanja o tome kad će se već više udati/ roditi dete/ roditi drugo dete… kao brigu o svojoj budućnosti, a ne vrhunsko nevaspitanje i zalaženje u intimu…
Kada se našim devojkama i ženama dešavaju seksualna uznemiravanja koja često skliznu u raznorazne nivoe zlostavljanja, to je dokaz da su poželjne, tj. lepe. One na to sve pristaju ili zato što su nemoćne, nesigurne i poslušne (jer takvo žensko dete i treba da bude), ili zato što će od toga koristi imati ona ili neko njen, znači da se žrtvuje za porodicu.
I šta je sad tu tako iznenađujuće u vezi sa svim tim aferama koje na svakih par meseci eksplodiraju u javnom prostoru? Ko je za ceo taj smrdljivi mulj u kojem žive naša deca odgovoran? Bedni crvi na visokim društvenim pozicijama, ili mi koji smo im dozvolili da se do tih pozicija uspužu? I još se licemerno zgražavamo i pitamo otkud sad to?
Jelena Kodic
Sve pohvale za tekst.
Vrlo jezgrovit, a opet napisan jednostavnim jezikom. I gađa tamo gde treba… i gde najviše boli.