U mom komšiluku, prvo par suseda tapše tačno u 8. Strpljivo ih pustim da otapšu svoje. Iskreno, nemam ništa protiv tapšanja, jedini razlog zbog koga nisam uskočio u taj voz je zbog toga što je ta tradicija započela u vreme kad je policijski čas takođe počinjao u 8 sati. Znam da je iracionalno, ali nisam mogao da nateram sebe da nehotice tapšem i lišavanju slobode, uprkos tome što ono nije bilo potpuno besmisleno.
U 8 i pet počinjemo da zviždimo i lupamo. U daljini se ori Kotež, poleti i poneka raketa. Odlučio sam da ne pravim buku duže od pet minuta jer mogu da razumem da neko u susedstvu možda ne podnosi krizu najbolje i nije mu do buke od sat vremena svake večeri.
Kada buka utihne, naš komšiluk dobija novog solistu. Neko sa ozvučenja koje je toliko glasno da može da probudi i mrtve, prvo pušta seriju kletvi semplovanu iz opusa Radmile Savićević kada je glumila u „Srećnim ljudima”. Zatim slušamo neki narodnjak koji slavi naprednjake, da bi se na kraju skoro pola sata vrteo neprestano ponavljani snimak navijačkog skandiranja „Hej, hej, Đilase, vrati pare lopove”.
Da budem iskren, meni se Đilas nikad nije sviđao. Imam puno razloga zašto se ne slažem sa njegovim uverenjima i načinom razmišljanja, tako da i dalje nisam siguran da li ću uopšte ikada i glasati za njega, ako dođe do toga. Ali zato znam da kada bude došao na vlast, čak i ako to bude sa mojim glasom, već sledećeg dana ću raditi na tome da ga sa te pozicije srušim. Ne zato što sam po prirodi zakleti hejter ili patološki bundžija, već naprotiv, zato što mislim da mi zaslužujemo bolje. Boljeg i od Đilasa, a pogotovu boljeg od Vučića. Kada budemo rešili problem maligne vladavine ovog poslednjeg, iskustvo sa prethodnim diktatorom koga smo uspešno smakli kaže da nema mesta za opuštanje. Sve dok stvarno ne dođe neko normalan i pristojan, dakle za naših života nikad.
Ali ne mogu da kažem da me ne kopka šta pokreće i mog seljoberskog komšiju, kao i desetine huligana koji su se u sred policijskog časa popeli na beogradske solitere, zapalili baklje i skandirali Đilasu da je lopov. Ruka pravde nikako da dohvati tog „žutog lopova”, evo skoro pa deceniju naprednjačke vlasti, a sada vidimo da su i huligani naravno opet iznad zakona, jer karantin očigledno ne važi za sve.
Dakle šta navede nekoga da u solo akciji ceo komšiluk pola sata teroriše stupidnom stranačkom propagandom? Koja su to uverenja? Da li je delija ponosan što ima premijerku lezbejku? Ili što ministarstvo vojske vodi bivši dezerter? Ministarstvo zdravlja čovek sa nadimkom Doktor Smrt? Da li je bio ushićen kada je sa ostalim sendvič brigadama u prepunoj Areni tapšao Šrederu na Vučićevom mitingu ili ga je osvojilo kad se Toni Bler prihvatio savetovanja Vlade Srbije? Evo nisam pametan, a nije da me ne zanima.
Mada što više pokušavam da shvatim svoga komšiju, to sam više ubeđen da bi šest meseci nakon što „Lopov Đilas” dođe na vlast, moj komšija bio već duboko i u njegovom taboru. I baš se tu vidi glavna linija našeg razdvajanja. Nije do toga da jedni volimo jednog, a drugi drugog, već što ja i moji nećemo biti NI UZ JEDNU vlast, a on i njegovi će biti uz SVAKU.
Duboko i iskreno verujem da je ljudska priroda takva da nas neizbežno vodi ka boljem i pravednijem svetu. Možda ponekad deluje primamljivo, ali naporno je biti istinski podlac. Stoga uopšte nemam dilemu koji će tim izaći kao pobednik na kraju naše utakmice, treba samo biti dovoljno strpljiv do njenog kraja. Mnogi neće dočekati da čuju zvuk poslednje zviždaljke u meču, ali svako od nas u životu ima izbor, da stoji po strani ili da se priključi jednom ili drugom timu. Sve u skladu sa svojim karakterom i mogućnostima.
