Proteklih dana našu sveukupnu propast potvrdila su, između ostalih, dva događaja: sastanak srpske i kosovske delegacije u Vašingtonu i ponovljeni izbori u Šapcu. Ova, po sadržaju potpuno različita zbivanja, predstavljaju paradigmu anomije koja odslikava stanje u društvenom sistemu koje je, po prirodnim i sociološkim zakonima, dostiglo nivo destrukcije, odakle se, po postojećoj dinamici, ne može dalje. Potrebno je zaustaviti sunovrat i postaviti nove temelje državnog ustrojstva. O temeljima i sunovratu govori se već trideset godina, ali se konstruktivna rešenja ne pronalaze. Razlozi za neuspehe su objektivno i stručno analizirani kao i nekolicina protraćenih šansi. Iskustvo i znanje nisu pomogli, tonuli smo sve dublje. Delimično funkcionalni oblik države se raspao, i danas stojimo na njenim ruševinama sa kojih se izlaz ne vidi. Treba od nečega početi, ali je racionalno sagledavanje ispunjeno mnogim nepoznanicama.
Mogućnost da izbori predstavljaju novi početak gotovo da ne postoji u datim okolnostima. Događaji u Šapcu ponovo potvrđuju da je sve što ima veze sa demokratskim procedurama izvrgnuto ruglu i obesmišljeno. Teror koji je etabliran kao društveno dozvoljeno stanje ostavlja posledice na svakoj osobi koja ne pripada organizaciji koja funkcioniše kao mafijaška, a predstavlja se kao legalna i legitimna vlast. Najozbiljnije i najpogubnije posledice manifestuju se na mentalno zdravlje i eksponiraju se u širokom opsegu smetnji koje osiromašuju i menjaju sisteme vrednosti i percepciju realnosti. Građani se osećaju poniženo i bespomoćno, suočeni sa svakodnevnim nasiljem koje ispoljavaju bahati primitivci, postavljeni da o nekome i nečemu odlučuju. Osećanje poniženosti je neizbežno na svakom koraku na dnevnom nivou. Od javnog saobraćaja, preko maltretiranja na šalterima svih nazovi državnih institucija, do zdravstvenih i obrazovnih ustanova, postavljene su besmislene i sumanute prepreke, čije savladavanje zahteva pripremljenost da se poništi dostojanstvo i pristane na poniženje. Ako se stigne u takvo stanje gube se kohezivne i kreativne snage ličnosti, raste osećanje potištenosti i egzistencijalne ugroženosti. Sa tih nivoa čovek je u stanju da sagleda samo sebe i svoje teskobe, realnost percipira kao skup događaja koji su usmereni protiv njega. Kako bi se oslobodio unutrašnjih pritisaka nagonske odbrane ga usmeravaju da potraži krivca za svoju nevolju. Detektuje ga u okruženju, u ličnostima neposredno nadređenih, ili među onima koji su pokretači čudovišne destruktivne mašinerije. Tada se javljaju mržnja i strah, združeno ili svako za sebe. Oba osećanja su neracionalna i ne podstiču kognitivne elemente ličnosti u iznalaženju rešenja. Konstantno plasiranje laži i zaključaka koji mogu da se tumače na različite načine ima cilj da ljudi prestanu da veruju i da se distanciraju od tako konstruisane realnosti. Iskorak prave koristeći odbrane prema raspoloživom dijapazonu mentalnih resursa. Od takvih ličnosti teško može da se očekuje da organizovano ustanu u odbranu slobode i prava na život bez pritisaka ucena i poniženja. Njihovi psihički potencijali su zarobljeni hroničnom, iscrpljujućom borbom na dnevnom nivou sa zadatkom da se održe na površini i zadovolje elementarne egzistencijalne potrebe. Oni ne anticipiraju mogućnost sopstvenog učešća u otporu narasloj društvenoj patologiji. Očekuju da se „neko” pojavi i da razreši ugrožavajuću situaciju. Podržavaju protivnike kriminalaca i mafijaša, ali najčešće „lajkovima” na društvenim mrežama. U takvoj konstelaciji društvenih snaga organizovan otpor u kome bi učestvovalo bar stotinu hiljada građana ne izgleda moguć. Ipak, svakodnevno pružanje otpora zločincima koji su uzurpirali državu, predstavlja obavezu svakoga ko ne pristaje na svakodnevno poniženje. Otpor je potvrda ljudskosti i uvek prisutna nada da su promene moguće.
