Pre tri dana u Pančevu je nešto pre ponoći došlo do hemijskog incidenta izazvanog amonijakom. Ovaj put nije došlo do nekontrolisanog curenja iz vagonske cistrene već iz kamionske. Lokacija je naselje Topola, inače jako blizu tzv. Južne zone, koja obiluje potencijalnim vinovnicima hemijskih incidenata raznih vrsta. Jedan broj građana se tu noć obratio za hitnu lekarsku pomoć, i srećom prošao bez ozbiljnijeg narušavanja zdravlja. Kada se sve smirilo i opasnost odavno prošla, uhapšena su dva lica, odgovorna za opasnost. To je dokaz više da je opasnost postojala.
Sve u svemu, reklo bi se da pretekosmo mi Pančevci i oni koji u Pančevu žive.
Prođe par dana, život ide dalje pančevački, ali se ne sleže prašina u vezi sa nemilim hemijskim incidentom. Situaciju nije umirila ni proslava „Srpske Nove godine”. Naime, tek dan nakon ulaska u nju, na društvenim mrežama se pojavio poziv Pančevcima da se u ponedeljak, 16. januara, u 18 sati okupe ispred Gradske uprave, kako bi postavili nekoliko pitanja o navedenom hemijskom incidentu, i/ili izrazili neko svoje negodovanje?! Pazite, Pančevci se drznuli da pitaju!? A taman smo pomislili da smo mi Pančevci neki miran i trpljiv narod, te da se ne bunimo ni za mnogo veće stvari, a tek za nešto malo kašljucanja od nekog amonijačkog polufabrikata.
Šta je tu problem?
Razne će se nesreće, incidenti, akcidenti, havarije, požari i eksplozije sa hemijskim uzročnikom dešavati. I do sada su se dešavle, čak i sa smrtnim posledicama, pre svega baš u fabrikama poznatim kao fabrije Južne zone. Svojevremeno sam (kao profesionalni zadatak) imao nemilu priliku da lično ispratim sve detalje oko nekoliko baš tih najtežih nesreća sa smrtim posledicama u Južnoj zoni. Dakle, u gradu koji živi od hemijske industrije bar neki incidenti su neminovni. Njih niko ne želi, niti čini ništa svesno da do njih dođe. Naravno, da može i mora da se uloži više u preventivu, ali o tome sada ne pišem.
Pa, kada nije problem što se desio jedan, srećom, mali hemijski incident, šta je onda problem?
Problem je to što građanima niko nije ništa javio. Informacije za građane nakon što je sve prošlo ne računam. Sada razmatram samo blagovremenost, tj. trenutak kada se saznalo za opasnost. Pri čemu u tom trenutku niko nije mogao da zna, da su nam „bogovi sreće” naklonjeni tu noć. Nadležni organi za hitno reagovanje su hitno reagovali, vatrogasci-spasioci i policija. Oni su pod rotacijama došli na lice mesta. Naravno i hitna pomoć. Ubeđen sam da su vatrogasci i policajci sa lica mesta odmah izvestili svoje dežurne službe. Realno, policija nije mogla da se izjašnjava o hemiji, jer to i nije njen posao. Uz to i policajci, koji nemaju HTZ opremu, bili su izloženi štetnom uticaju amonijaka. Verovatno su bili zabrinuti za moguće posledice. Vatrogasci imaju zaštitnu opremu, ali izolacioni aparati mogu da ih od amonijaka brane kiseonikom čije je kličina organičena. Prema nekom podatku imaju kiseonik tek za petnaesttak minuta. U tom, prvom, urgentom trenutku, amonijak se širi naokolo, stiže npr. i do Strelišta. Situacija je dramatična. Niko ne zna šta tačno curi, ni dokle se miris širi, ni kog je intenziteta. Da li će to za neke ljude biti doza koju organizam neće moći da izdrži? Ljudima na licu mesta naviru slike iz Pirota i dve žrtve. Pitanje koje lebdi u vazduhu: Da li će se Pirot ponoviti? Tada, baš tada, neko treba da odluči šta će raditi nadležni državi organi, tj. da li će spasavati građane, ili pustiti da sve ide svojim tokom, nadajući se u sreću i povoljne vetrove.
Dežurne službe vatrogasne jednicije i policije, obavestile su svoje predpostavljene, oni su izvesli svoje, a ovi… Dokle je išao taj lanac izveštavanja? Ko je osoba koja je trebala da odluči šta će se preduzimati? Da li je ona i odlučila, ili je to bila neka druga osoba?
Bogu hvala, da su nezavisni mediji budni, te su odmah reagovali sa pitanjima nadležnim službama. Odgovor nisu dobili. Šta možemo da zaključimo? U tom trenutku građani Pančeva, bili su prepušteni na milost i nemilost amonijaka, ili čega god da je kiselog ukusa, koji štipe za oči i otežava disanje.
Da je situacija bila i više nego ozbiljna svedoči i evakuacija stanovnika u okruženju lica mesta. Na jednom snimku vidi se kako ih policija udaljava. Znači, neko je procenio da se najugroženiji stanovnici evakuišu. Tu je kraj odlukama? Tačnije, odlučeno je i da se sve drži u tajnosti!? Da se ne daju informacije za medije, ni da se obaveste ostali građani.
Dobro, i taj način postupanja je jedan od teorijski mogućih. Samo, da li je dobar ili loš? Razlog za to može biti da se ne diže panika. Ali, ako se da informacija kojom se sprečava trovanje, onda je to ispred sprečavanja panike. Stručnjaci bi trebalo da kažu koje su to neophodne informacije, i koji je to način kazivanja da ne dođe do panike. Svakako, dvoje preminulih u Pirotu bi ostali živi da nisu udisali jaku koncentraciju amonijaka. Šta je onda problem reći, preporučiti, da se ne izlazi iz stanova, da se zatvore prozori. U svetu postoje unapred pripremljeni sistemi koji sa dva klika šalju SMS da sve mobilne telefone u željenom području (baznoj stanici). Imamo li mi u Pančevu to, ili nešto slično?
Prošlo je par dana od incidenta. Nismo videli, ni čuli šta je ko i kako odlučivao u kritično vreme. Kojim je prodacima raspolagao, za koju se metodologiju postupanja odlučio. Kako je taj Supermen koji je branio građane Pančeva i od čega ih je branio, od trovanja ili od panike? Zašto je nešto učinio ili nije učinio? Sve što smo čuli svodilo se na to da se događaj minimalizuje. Bogu hvala da je zaista ispao minimalan, ali u ključnim trenucima događaj je bio jako opasan. O tom ključnom trenutku svo vreme govorim. I mislim, da građani Pančeva imaju pravo da znaju i pravo da pitaju.
