Naša sagovornica je jedna od najznačajnijih istraživača genocida i ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Iako je diplomirala tehnologiju, a doktorirala sociologiju, praktično je čitav njen život obeležen izučavanjem i analizom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, kojima pristupa i sa naučnog, ali i ljudskog, duboko emotivnog stanovišta. Autorka je brojnih publikacija koje se bave temama ratnih zločina i genocida, a za svoje mirotvorne aktivnosti 2005. godine nominovana je za Nobelovu nagradu za mir.
Beč Neumann je autorka i nadaleko čuvenog interdisciplinarnog MA kursa „Ratni zločini, genocid i sećanja” (univerziteti u Hamburgu, Sarajevu, Bolonji i IUC Inter University Centre Dubrovnik), kojeg su pohađala skoro svi bitni aktivisti koja se danas na ovim prostorima bave suočavanjem sa prošlošću i tranzicionom pravdom. Predavači na ovom kursu bili su najznačajnija svetska imena iz ove oblasti, a kurs su pratili i mnogi studenti izvan našeg regiona.
Razgovor počinjemo prisećanjem na Janjinu knjigu Pucanje duše, u kojoj je objavljeno deset ispovesti žena koje su preživele genocid u Bosni i Hercegovini. Prošlo je, naime, 25 godina, otkako je ona počela da radi na ovoj knjizi.
„Tri meseca, od početka novembra 1995. do kraja januara 1996. godine, u izbegličkim logorima u Sloveniji, u Celju, Mariboru i Ptuju, razgovarala sam sa sto žena izbeglica koje su preživele genocid na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine u vremenu od aprila 1992. do jula 1995. godine. Podsetimo se, optužnicu za genocid u tom periodu podigao je prvi glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, sudija Ustavnog suda Južnoafričke Republike Richard Goldstone”, kaže Beč Neumann.
Dodaje da je tom prilikom zapisala autentične, bez ikakvih izmena, ispovesti sto žena, a da je deset ispovesti objavila u knjizi „kojoj je ime dao njen najbolji prijatelj Mario Kopić”. „Ne znam ni danas zašto su me te žene prihvatile tada, ja sam njima došla iz sveta koji im je doneo smrt i patnju. Daniel Feierstein, direktor Centra za genocid u Buenos Airesu, možda je dao odgovor na to pitanje (čitao je i englesko i špansko izdanje knjige): ‘U ovoj čudesnoj knjizi Janja Beč otkriva skrivene glasove žena Bošnjakinja, koje su preživele genocid u Bosni i Hercegovini, u bivšoj Jugoslaviji. Stvarajući okruženje topline i poverenja, autorka svima nama daje mogućnost da slušamo i čujemo puknute duše žrtava kroz priče preživelih’”, navodi Beč Neumann.
„Možda je odgovor dala i Hida, prva žena sa kojom sam razgovarala u Celju, kojoj je pred njom ubijeno četvoro maloletne dece, tri ćerke i sin. Na kraju razgovora mi je rekla: ‘I hvala vam, hvala puno’. U tom trenutku ja i ne znam šta mi je rekla, vraćam se u moje selo u Nemačkoj i počinjem da radim na knjizi, zapisujem ispovesti i čujem te reči koje ne razumem. Zovem je u Begunski centar u Celju, još je zima 1996, i pitam je zašto mi je na kraju razgovora zahvalila. Hida mi je odgovorila: ‘Zato što si od onog naroda a plakala si sa mnom’”, priseća se Beč Neumann.
Kaže da su joj ta tri meseca provedena sa ženama iz BiH promenile život. „Moj život danas se deli na pre i posle Pucanja duše”, kaže ona.
• Vaša knjiga je u dva izdanja objavljena u Srbiji, nikad do sada u Bosni i Hercegovini. Zašto?
Možda je odgovor na to pitanje dao veliki pisac Aleksandar Tišma, koji je u predgovoru prvog izdanja knjige napisao da je „patnja ljudi zbog međusobne mržnje opšta, i mi iznoseći patnju jednih, iznosimo patnju svih, a pravo mesto za iznošenje patnji Muslimana i Muslimanki upravo je sredina iz koje su njihove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan ispovestima pogođeni koji će odlučiti da patnju ne nanosi”.
Inače, prvo izdanje smo Emir Dragulj, koji je radio crteže za knjigu, i ja – posvetili našim mamama Meiri i Persidi. Drugo izdanje sam posvetila mom dedi Stevanu Lukiću, ubijenom oktobra 1943. u Koncentracionom logoru Staro Sajmište zato što je u dvorištu svoje kuće u Neradinu na Fruškoj gori imao bazu u kojoj je u Drugom svetskom ratu sakrivao od fašizma Jevreje, partizane i komuniste.
• Iako je doživela, kako rekosmo, dva izdanja, ova knjiga je ipak prećutana u Srbiji…
Zavera ćutanja, zločin ćutanja, kako kada, kako gde. Od govora mržnje do ćutanja mržnje, traje to. A to nasleđe ćutanja kod velikih trauma može da bude, i najčešće jeste – transgeneracijsko. „Nasleđe ćutanja” je izuzetno važna knjiga u studijama genocida. U pitanju je istraživanje koje je radio Dan Bar-On, profesor izraelskog Univerziteta David Ben Gurion, koji je odlazio u Nemačku 1984. i 1985. i razgovarao sa potomcima nacističke mašinerije smrti – od dece „običnih logorskih stražara” do dece tvorca Eutanazija programa, komandanata logora ili sina Martina Bormana, Hitlerovog ličnog sekretara. On otkriva da ta deca, već sredovečni ljudi, imaju sopstvene fizičke i psihičke patnje zbog ćutanja i potiskivanja istine. Oni nose teret ćutanja koji im je ostavljen u nasleđe. Poruka ove važne knjige je: Znati sve to – jeste strašno, ali još strašnije je ne znati, i ćutati.
Ćutanje je ovde dominantno, ali postoje marginalizirani pojedinci i grupe koji uporno ne ćute, ne ćute pojedini novinari, umetnici, mladi ljudi… Previše je ovde onih koji su bili uključeni u genocid i zločine, previše je ljudi sve to podržavalo – i zato je tolika tišina! Srbija ima žrtava u ratovima 1991-1999, ali ima i ogroman disbalans u broju žrtava i počinitelja zločina, preveliki broj ubica po glavi stanovnika, jer su ovde sada svi oni koji ne smeju da se vrate na „izgubljene teritorije”, na mesta zločina. Njima je cilj da se njihova individualna krivica pretvori u kolektivnu.
Na kraju, mi živimo u državi čiji bi predsednik, Aleksandar Vučić, prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, mogao da odgovara za krivično delo podsticanja na genocid. Član 3 Konvencije (tačka c) navodi da će se „neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida” kažnjavati. A to je ono čuveno Vučićevo „Ubićemo 100 Muslimana za jednog Srbina”, javno izrečeno u zgradi Parlamenta, u julu 1995, za vreme streljanja u Srebrenici. Kod nas je ovaj čovek pre petnaestak dana dobio bezmalo dva miliona glasova na izborima. To je ta slojevitost i kompleksnost ćutanja u Srbiji.
• Prvi glavni tužilac u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju Richard Goldstone, koji je i pisac predgovora za Vašu knjigu, rekao je prošle godine da bi, da nije bilo Tribunala, „mrtve i dalje razvlačile zveri po šumama” na prostoru bivše Jugoslavije. Kako gledate na rad Tribunala posle svega?
I ja mislim kao Richard Goldstone. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju prvi je međunarodni krivični sud koji nije bio vojni. Međunarodni krivični sudovi u Ankari i Leipzigu posle Prvog svetskog rata, i u Nirnbergu i Tokiju posle Drugog svetskog rata bili su međunarodni krivični vojni sudovi. Zato osnivanje Tribunala za bivšu Jugoslaviju (1993.) i potom za Ruandu (1994.) – predstavlja veliku pobedu ljudske potrebe za pravdom, pobedu ljudskosti, razvoja pravne misli i pravne prakse. Setimo se, ipak, da je ovaj sud osnovan kao oblik trgovine „amnestija za mir”. Trebalo je da bude nekakvo međunarodno krivično Potemkinovo selo, da umiri tu žestoku, masovnu reakciju organizacija civilnog društva u svetu i osigura amnestiju onima koji su već počinili ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, agresiju u Prijedoru, Ključu, Sanskom Mostu, Vlasenici, Višegradu, Foči, Zvorniku…
Richard Goldstone odbija tu trgovinu, posao shvata ozbiljno i profesionalno, po najvišim kriterijumima struke i ljudskosti, i radi ne pod motom „amnestija za mir” nego nošen idejom da bez pravde nema mira. On udara dobre temelje tog suda, temelje na steni a ne na pesku. Njegova izjava koju ste citirali sažetak je cele priče. Kosti mrtvih bi još razvlačile zveri po šumama da nije bilo Haškog tribunala. Jedan od uzroka tolike okrutnosti u ratovima bila je istinsko verovanje onih koji su činili genocid i zločine da se o tome nikada ništa neće saznati, da će istina biti zakopana u masovnim grobnicama, da će sve završiti ćutanjem – kako to inače biva na ovim prostorima koji vekovima neguju kulturu laganja, potiskivanja i ćutanja o ružnim stvarima, od nivoa porodice do nivoa celog društva. Na ovim prostorima, koji pate od internalizirane agresije i psihologije zadnjeg dvorišta, i koji kroz traume nisu prošli vekovima.
• Ima li nade za Srbiju i bh. entitet Republiku Srpsku da se nekada iskreno suoče sa genocidom i pruže nekakvu satisfakciju za žrtve? Da li se može desiti slična stvar kao u Turskoj, gde se 100 i nešto godina posle još uvek poriče genocid nad Jermenima?
Od genocida u Srebrenici nas ne deli ceo vek, ali ni 25 godina nije malo. Trenutno živimo „turski model”, model koji je kombinacija poricanja i ćutanja. Ne znam da li ćemo ići prema nekom drugom modelu, kakav je recimo u Argentini ili u Nemačkoj, koje su prošle kroz traumu genocida. U celom društvu u Srbiji, kao posledica dubine trauma i državne strategije poricanja, još preovladavaju nedostatak empatije i banalnost ravnodušnosti. Ipak, u Srbiji postoje pojedinci koji hrabro govore, pišu, snimaju filmove, stvaraju umetnička dela o ratnoj prošlosti, bez poricanja, pa evo, i ovaj naš razgovor je moguć, ali to jeste zastrašujuća manjina i margina. Dobro je što je taj monolitni ratni identitet pukao zaslugom tih malobrojnih pojedinaca i grupa, time je i dragoceniji. Kada razgovaram sa mladim ljudima koji imaju 25 godina ili manje, oni uglavnom ćute o genocidu i zločinima, ali kada postignemo neki nivo poverenja, ispostavi se da oni znaju šta se dešavalo devedesetih, dakle pre nego što su se oni rodili. A ćute zato što se nije promenilo okruženje. I zato što im je teško to breme koje im je ostavljeno u nasleđe.
Ovde se mora poći od početka, od abecede genocida. Prvo, genocid jeste zločin države i njenih institucija. Drugo, poricanje genocida je strategija države. Treće, genocid nije događaj, genocid je proces; ima tri faze – pre-genocid, genocid i post-genocid. Četvrto – postgenocidna društva su ona društva koja su duboko deformisana vladavinom terora, u kojima je važno utvrditi ko je imao koristi od genocida, pre svega pratiti tokove novca, videti ko je profitirao u svemu tome. Pratiti tokove novca po modelu koji je koristio sudija Giovanni Falcone iz Palerma. Oni koji su profitirali od genocida i ratova neće pristati lako na promene.
• A kakvu budućnost ima društvo koje počiva na negiranju istine, na činjenici da su glavni promoteri zločina i genocida još uvek na javnim funkcijama, da su zločinci nekažnjeni, a ratni profiteri – „ugledni” i najbogatiji građani?
Ne treba čekati budućnost, pa mi to već živimo, tu budućnost postgenocidnu bez prolaska kroz traumu. Živimo u logoru Srbija, u kojem se još ne streljaju zatočeni, u kojim se ne muče fizički, ali živimo u državi koja okrutno zlostavlja svoje građanke i građane, ciljne grupe su slabi, ranjivi i nemoćni, a to su stari, osiromašeni i zato dehumanizovani. Tu su i mladi, kojima je ukradena budućnost. To je država koja, kao svaka loša država, ubija, u kojoj vladaju korupcija, nepotizam, neznanje, loše odluke i milenijumska pljačka. Velika je moć u logoru. Moć onoga koji deli čorbu na kazanu, pa nekome da samo vodu i krompir, a nekome da i mesa, nekome po 100 eura, a nekome milionske poslove. To je ogromna moć. Ne ubija se kao za vreme holokausta, kao u Prijedoru ili Srebrenici, ali nasilje ima različite oblike. Srbija je danas zemlja ekstremnog siromaštva i država sa ogromnim potencijalom za nasilje. Živimo u zemlji u kojoj su sva očekivanja, i kvalitativna i kvantitativna, drastično smanjena, a to jeste univerzalna definicija nasilja. Kakva je ovo zemlja, mi vidimo i u ovom korona-vremenu. Zašto bi manje-više ista ekipa ljudi koja nije bila milostiva prema građanima bivše SFRJ bila milostiva prema građankama i građanima Srbije?
• Na izborima u Srbiji dramatičnom većinom pobedila je Srpska napredna stranka, koju čine pripadnici ultranacionalističke i ratotvorne Srpske radikalne stranke. Šta to znači za suočavanje sa prošlošću?
Rezultati ovih izbora, po mom dubokom uverenju, govore o glupavosti, ali glupavosti kao nedostatku ljudskosti a ne nedostataku inteligencije i znanja. SFRJ je rušena po matrici „surovo, sirovo i zverski razigrano” – kako je govorio Bogdan Bogdanović za rušenje Vukovara – „sa mržnjom oštrom kao nož i neznanjem tupim kao malj”, kako je govorio Danilo Kiš u Grobnici za Borisa Davidoviča. Kada su pitali Hanu Arent šta se to nalazi u umu ljudi koji su pobornici nacizma, ona je odgovorila: „Nacisti su stvorili takvu svest Nemaca, stvorili je i održavali je, da realnost više nije bila zbir čvrstih, proverljivih činjenica nego konglomerat stalno promenljivih događaja i parola koje su danas bile istina, a već sutra nisu bile istina.” Mi to danas živimo u Srbiji, gde jednog dana kažu da je korona-virus pobeđen, a drugog da je pred nama još strašniji i smrtonosniji epidemijski period. Tako govore gospodari smrti ovde. I šalju vojsku na koronu. A posle će na ljude. Kao u Srebrenici.
Tekst Nedima Sejdinovića preuzet je sa sajta Al Jazeera
