Bez slikanja i pisanja, molim!”, uvek mi to kaže koleginica, za mene, najbolji student Ekonomskog fakulteta u Beogradu u generaciji upisanih 1965. Štreber? A ne! Svuda je stizala. Da pomogne drugima. Da ima simpatiju. Da se zeza. Dok žurim da je sačekam zbog zajedničke proslave Prvog maja, kod mene u Deliblatskoj peščari, oživljavam uspomene. Na dane kad me spremala za ispit iz matematike. Šta da kažem, nekoliko puta sam pišnuo u gaće, jer mi nije dala da siđem sa stolice dok ne završim zadatak. Poštujem njenu želju da joj ne pominjem ime i prezime. Zvaćemo je ŽOS.
ŽOS je ćerka partizana. Majka Hrvatica. Otac Srbin. Ona iz Šibenika. On iz Korenice. Barjaktari jugoslovenstva u Sarajevu. Ostavili su dubok trag u Jugoslaviji. Bosni i Hercegovini. Neretva. Sutjeska. Tifus. Glad. Usiljeni marševi. Gušanje na život i smrt sa fašistima… ŽOS je azbuku antifašizma, jugoslovenstva i levičarstva naučila od tih heroja i čestitih ljudi. Pionirka, omladinka. Učesnica radnih akcija. Udarnik… Njeni dometi bili su izuzetni i posle završenih studija. Doktor ekonomskih nauka. Profesor. Nosilac mnogih javnih funkcija u Beogradu i Srbiji. Sve dok nije stala na crtu bračnom paru Milošević-Marković. Preteći su uperili prstom na nju, posle Osme sednice srpskih komunista, koja je značila otklon od jugoslovenskog zajedništva i ofanzivu nacionalista. Za razliku od mnogih konvertita nije „prodala dušu đavolu”.
Takva je ŽOS. Moja levičarska ikona. Tek što sam stigao na dogovoreno mesto ovogodišnjeg Prvog maja, kišnog i tmurnog, evo i nje. Izlazi iz taksija i onako bećarski kaže kako je taksista „naš čovek”. Dok većina njegovih kolega kači krstove i brojanice, on žali za Jugom. Kao da mi čita misli, moja drugarica, veli da je sita beogradske atmosfere. Srbija proslavlja Uskrs vraćajući se srednjovekovnim totemima. Crkva i desničarska vlast vode nacionalističko kolo. Njihovi sledbenici arlauču ispred pekara u vlasništvu Albanaca. Na haube njihovih automobila stavljaju svinjske glave. Bezglasna poruka glasi: „Samo mrtav Šiptar je dobar Šiptar”. Demontranti su na fejsbuk profilu radnika pekare pronašli njegove dve godine staru sliku na kojoj, prekrštenim rukama, simbolizuje raširena krila crnog orla sa albanske zastave. Beli srpski orao protiv albanskog crnog.
Bežimo iz tog smradnog okruženja, preko Pančevačkog mosta. U susret uspomenama na Prvi maj. ŽOS i ja levičarimo. Ona mi pokazuje plaketu dobijenu na skupu akcijaša veterana. Kaže kako su sede glave, u stavu mirno, gromko zapevale „Ustajte vi zemaljsko roblje…” Poslednji Mohikanci iz vremena kad su prvomajske vatre osvetljavale jugoslovensko nebo. Gunđam zbog izdajstva mnogih prijatelja i kolega. Preobraćenih. Onako kurvinjski preveslali su međ’ nacionaliste. „Kokane, mnogo si kurčevit”, opominje me ŽOS. A onda iz papirnate kese u kojoj je kilo francuskog vina vadi knjigu. Na vrhu korica čitam krupna slova JANIS VARUFAKIS. U sredini žuta petokraka a na njoj ispisano „A slabi trpe ono što moraju”. Poklon za moju izmoždenu dušu.
Uzvraćam udarac zbog onog da sam kurčevit. To je onaj Varufakis koji je štitio Grke trošadžije i lenjivce… Nisu plaćali poreze, osiromašili državnu kasu. A onda kuku lele kad su trebali da vrate pozajmljeno. ŽOS odgovara kako je sranje napravila prethodna vlast oličena u Novoj demokratiji. Bacila Grčku u bedak i u jaram vraćanja kredita sa povelikim kamatama, pre svega nemačkim bankama. Ali Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i Martin Volf, ekonomski komentator Financial Times-a, svojevremeno su rekli da je malo tako talentovanih ministara za ekonomiju kakav je bio Janis Varufakis. Da je pametan čovek koji je koristio prave argumente u opisivanju događaja u Evropi posle 2008. godine. Godine ekonomskog i finansijskog sloma izazvanog zbog gramzivih američkih bankara. Davalaca kredita šakom i kapom u očekivanju golemog profita. A onda su dužnici i pozajmljivači pukli zbog visokih otplata i malih plata. Jednostavno, po principu spojenih sudova, finansijska kriza iz velelepnih bankarskih kula alavih jenkijevaca preletela je okean i udarila kao cunami u briselsku evropsku tvrđavu. Prvo je stradala Grčka, a onda Portugalija, Španija…
Tako me Varufakis vraća sto i kusur godina unazad. Podseća na Ameriku iz 1886. godine. Na pobunu čikaških radnika. Izašli su na ulice 1. maja te godine tražeći osmočasovno radno vreme. Pravo na isto toliko sati odmora i sna. Izboksovali su ovo pravo, a tri godine kasnije Druga Internacionala, u znak sećanja na ovaj događaj, proglasila je Prvi maj za međunarodni praznik rada.
Dok „na eks” „ispijam” prve stranice Janisove knjige, nek’ mi oprosti na bezobrazluku da se intimiziram sa njim kao da smo na p…. m……., pada mi u oči njegov razgovor sa Volfangom Šojbleom, pokojnim ministrom finansija u vladi Nemačke. Hladnom Germanu, ovaj Grk sa Peloponeza rekao je istorijsku rečenicu, za beg iz ekonomskih kriza i položaj najslabijih: „Očigledno rešenje je globalizacija socijalne pomoći i radničkih plata, a ne globalizacija nestabilnog radničkog siromaštva…”
Ja sam to ovako razumeo. Dok oni sa vrha piramide, najbogatiji, ne shvate da radnicima ne mogu samo bacati koske sa stolova sa đakonijama, kao psima, gnev najslabijih će rasti. Taj gnev mora da bude pogonsko gorivo za akcije međunarodnih radničkih asocijacija i solidarnost sa gladnima i siromašnima širom sveta.
analog dreams
to sto je ovde sad smrdljivo ne znaci da trebamo da vracamo komunisticko totalitarno uredjenje, kako to prizeljkuju moderni crveni kmeri.vazda zeljni krvi a posebno imovine