Sabotiranje pristojnosti

Već duže vreme nisam dobila poruku sa linkom za potpisivanje peticije protiv rijaliti programa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ne znam da li su organizatori toga počeli da se bave nečim pametnijim, ili su primetili da nisam zainteresovana. Ne znam ni ko mi je to do sada slao. Samo sam se setila, pre neki dan, da toga već dugo nema. Sad baš ne znam da li je to dobro, ili loše.

Strastvene rasprave na društvenim mrežama su mi zanimljive kada se bave temama koje mene ne zanimaju. Jedna od njih je komentarisanje ponašanja i izjava poznatih u javnosti. Primećujem i da najčešće nemam pojma ko je taj/ta na koju su se obrušili zbog nekog lupetanja, što mi je lepo podsećanje na to koliko imam godina.

Zabrinuti na društvenim mrežama se najčešće brinu za uticaj tih ljudi na našu omladinu. Mnogo je komentara na temu: „Ako su ovo idoli naše dece, u šta će ona izrasti?”.

Sa većinom komentara se ne slažem, jer najčešće pakosno ismevaju osobe koje to ne zaslužuju. Ne mislim da su veliki problemi ovog društva maloletni jutjuberi, kafanski pevači, ili zvezde rijalitija, ma koliko se nevaspitano i nekulturno ponašali. Mislim da je prostakluk pokuljao na sve strane zato što mu je neko širom otvorio vrata. A ti ljudi, nad kojima se malograđanski zgražavamo, nemaju ključeve tih vrata.

Pevačica pod šatrom na seoskoj slavi, dok oskudno odevena zavodi pripite paore, ima više ličnog integriteta od većine funkcionera u ovoj državi. Ona ima pravo da svojim pošteno zarađenim parama plati sebi ekskluzivno letovanje u Brazilu, pa neka izjavi da se tamo govori brazilski jezik. Koga briga?

Više treba da nas zanima porast bahatosti i prostakluka ljudi na visokim društvenim položajima. To su ljudi koji donose odluke u naše ime i raspolažu našim parama (svi Pančevci su trenutno ekskluzivni finansijeri uništavanja parka u centru grada).

Na primer, naš predsednik mnogo voli da se snima i misli da mu super ide. Za njim sledi armija njegovih obožavatelja, koji, sasvim slučajno, zauzimaju bitne državne funkcije. Oni pred novinare izlaze, svaki u svom fazonu, bez informacija i bez znanja o poslu za koji su plaćeni, i bez ideje da zbog toga treba da ih bude sramota. Čini mi se da se na društvenim mrežama javnost mnogo manje bavi odnosom političara prema novinarima, nego koji jezik se govori u Brazilu. Retko nam padne na pamet da je to, ustvari, odnos prema svim građanima ove države, a ne prema tom jednom novinaru. Jer novinari pitaju u naše ime, i da bi nas informisali, ljude koje mi plaćamo da rade u našem interesu. Pošto smo to zaboravili (ako smo nekada i znali), bahatost je postala redovna pojava, koju očekujemo i prihvatamo.

Zašto nas brine nekulturno ponašanje „poznatih” u „zabavnim” emisijama, a još gore ponašanje predsednika, ili ministra, prećutno prihvatamo?

Političare danas savetuju stilisti, predstavnici za štampu, PR-ovi raznih fela i veoma skupi stručnjaci. Kako je moguće da im se i pored toga dešavaju ispadi pred kamerama, koje pristojni ljudi sebi ne dozvoljavaju ni u svojoj kući? Jedini zaključak je da je nevaspitanje deo planirane kampanje. Sistematsko bahaćenje i prostačenje svuda i stalno, u svim medijima, konferencijama za štampu, emisijama „zabavnim” i „ozbiljnim”, na društvenim mrežama. To je dozvola određenom delu društva da budu bezobrazniji, prostiji i agresivniji. Jednostavno se normalizuje nekontrolisano ispoljavanje emocija, a glavna emocija koju hrane je mržnja. Jer ti, kao slučajni, komentari na temu rase, druge religije, seksizam, netolerancija na svim nivoima, to je sve deo kampanje. I ograđivanja od takvih ispada su neuverljiva i često uvredljiva. Svi ti stručni timovi su samo targetirali ciljnu grupu kojoj se obraćaju i samo taj deo populacije zanima Putina, Trampa, Džonsona, Erdogana, Bolsonara, Orbana, Dudu, Plenkovića, Dodika, Vučića i slične. Njihovi birači laganje i bahaćenje doživljavaju kao legalna sredstva u borbi za opstanak. Aroganciju neki ljudi vide kao dokaz snage i odlučnosti. I ugledajući se na svoje lidere, prostakluk i nepoštovanje sagovornika će se normalizovati u komunikaciji, a lepo vaspitanje i tolerancija polako postaju dokaz slabosti i tema za sprdnju.

Političari, prosto, nemaju nameru da se svide progresivnijoj grupi, koja s pravom smatra da je lepo vaspitanje bitan deo ljudskog identiteta. Kao da ih izazivaju i namerno im se rugaju. Oni planski puštaju da prostakluk postane standard, da se na njega naviknemo, lagano greju vodu u kojoj je žaba. Jer čini se da su progresivne ideje i pristojnost izgubile bitku i već su na samrti. I zato ih silnici ismevaju, spremaju žurku za sahranu (silnici u tome najviše uživaju).

Ja se onda tešim istorijskim činjenicama, koje nas uče da progresivne ideje i lepo vaspitanje nikad niko nije uspeo da sahrani. Valjda se ni u ovoj fazi čovečanstva neće skuvati ta žaba, nego će im u zadnjem momentu iskočiti iz lonca pravo u usta, i udaviti ih, a možda i otrovati, jer ima i takvih žaba u Brazilu!