Iako živim na jedva petnaestak kilometara od Pančeva, u rodni grad dolazim relativno retko. Tome su krive obaveze kao i činjenica da je težište mojih aktivnosti odavno pomereno iz Pančeva u Beograd, dakle u grad u kome živim i radim već skoro tri decenije. Ipak trudim se da nađem vremena i posetim prijatelje koje još uvek imam u Pančevu. Tako sam prilikom jedne posete ugledao spomenik na samom obodu gradskog parka, gde mu po svim estetsko-urbanističkim merilima nije mesto. Upravo ta činjenica me je naterala da priđem i pogledam o kakvom je spomeniku reč. Na svoje veliko zaprepašćenje pročitao sam da je posvećen žrtvama „Otadžbinskih ratova 1991-1999.”! Podigla ga je Vučićeva vlast, ista ona koja je devedesetih godina 20. veka tada u šešeljevsko-radikalskim političkim odorama značajno asistirala u ratnohuškačkoj, velikosrpskoj kampanji vlasti Slobodana Miloševića, koja je dovela do krvavog rata i raspada SFRJ. Netačna i sramna sintagma „Otadžbinski rat” povod je ovom tekstu.
Rat koji je 1991. godine pokrenuo Miloševićev režim i koji su usled neviđene nacionalističke euforije koje je tada vladala u Srbiji, podržale najvažnije institucije srpskog društva (Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka, Matica srpska, Udruženje književnika Srbije) bio je nepravedan, napadački rat za osvajanje novih teritorija na kojima bi „svi Srbi živeli u jednoj državi” odnosno bio je to tipičan imperijalni rat za stvaranje Velike Srbije. Iako nominalno jugoslovenska armija, JNA je Miloševićeva vlast upotrebila za ostvarenje tog cilja. Uz množinu paravojnih formacija (Arkanovi „Tigrovi”, „Beli orlovi” Dragoslava Bokana, „Knindže” kapetana Dragana, Šešeljevi četnici, „Škorpioni”), ta armija, koju su finansirali i ostali narodi Jugoslavije, nasrnula je na te narode rušeći im gradove, ubijajući nedužne civile, žareći i paleći po nesrpskim oblastima.
I kada smo avgusta 1991. godine, suprotstavljajući se ratnoj politici Srbije, osnovali Pokret za mir Pančevo i javno osudili agresivni rat koji se rasplamsavao, nazvavši ga njegovim pravim imenom – osvajački i bratoubilački. Nismo slutili da će, nakon pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine, doći vreme brutalne revizije događaja iz ratnih devedesetih godina.
Kao mirovnjaci osudili smo svojevremeno NATO intervenciju, ali smo, za razliku od ostrašćenih srpskih šovena, jasno istakli da je ta intervencija (baš kao i višegodišnje sankcije), bila puka posledica jedne agresivne i nacionalističke, antievropske i antidemokratske politike tadašnjeg srpskog režima i da bombe nisu tek tako, „ničim izazvane” padale sa neba. Tačno je, poginuli čija se imena nalaze na novopodignutom spomeniku, među kojima ima i dobrovoljaca u paravojnim formacijama, jesu žrtve. Ali žrtve jedne promašene i sulude nacional-socijalističke politike koju su zdušno pomagali Šešeljeva radikalna stranka, čiji je treći funkcioner po rangu bio upravo Aleksandar Vučić.
Ratovi iz devedesetih nisu bili otadžbinski ni po jednom kriterijumu. I to se mora javno reći. Zbog mladih koji nisu bili rođeni u to vreme i za koje bi današnji javni diskurs Vučićeve Srbije o sveopštoj reviziji naše istorije, mogao biti opako prihvatljiv. I mogao dovesti do novog rata. To se nikako ne sme dozvoliti. Zarad budućnosti mlade generacije.
Vesna
Postovani Zlatoje,
Kako ste vi,by the way,bacili pogled na spomenik i dali svojw vrlo povrsno misljenje o njemu i time minimalizovali i banalizovali njegovu simboliku,ja sam vas tekst vrlo pazljivo procitala i nasla za shodno da vam malo pojasnim neke stvari. Kao prvo,iako podignut za vreme vladavine „velikog“ SNS -a ,sam spomenik nema apsolutno ikakve veze sa vladajucom strukturom. Iako ovakvi spomenici postoje u svim vecim gradovima,u Pancevu je dobio mesto tek pre dve godine..uz mnogo muka,prepreka i sprecavanja tih istih koje vi spominjete da su ga postavili. Ne znam i da li ste upuceni da su neke druge lokacije bile predvidjene i koliko je bilo opstruiranha oko njegove postavke,verovatno od istih onakvih kao sto ste vi …koji ne ulaze u simboliku i znacaj secanja na sve one koji su zivot izgubili ispunjavajuci svoju obavezu za koju su zavet dali i potpisali. Iako bol onih onih koji su ih izgubili nece biti manja,ostaje makar neki trag kao secanje na one koju svoju rec dali i ispunili,ali i na one koji su se njihovim zivotima igrali i izneverili. Svako moze naci neku svoju simboliku u njemu,a vi gospodine ako ne nalazite nikakvu ..drugi put prodjite samo pored njega ili zastanite da se ohladite u njegovoj senci. A da li su otadzbinski ili ne niste kompetentni da dajete..jer verujem da niste u njemu nikog izgubili. I ne povezujte sve sa Vucicem i njegovim vecinom bezmozgovicima..jer je to svakako vredjanje ovog spomenika i citave njegove simbolike,kao i onih koji cuvaju secanje na njih.
Stevan Mišković
U potpunosti se slažem sal Zlatojem Martinovim, i da naglasim da sam o istoj temi, na sličan način napisao tekst valjda neposredno posle njegovog postavljanja,koji je objavljen na istim ovim stranicama, ali je prošao bez ijedne reakcije građanske demokratske javnosti. Tada sam napisao slično vama, da se prilikom sastavljanja teksta koji će biti uklesan na spomeniku mora paziti na svaku reč, jer tim rečima ostavljamo poruku generacija a koje dolaze. Otadžbini ratovi nikako, jer ni jedan nije vođen na teritoriji Otadžbine već na teritorija a drugih tada već priznatih nezavisnih država, dakle bili su osvajači.
Stevan Mišković
Podrška tekstu Zlatlja Martinova, iznetim ocenama i kritičkom osvrtu na tekst koji je uklesan na spomeniku, pre navođenja imena nažalost, poginulih mladih ljudi sa teritorije grada Pančeva i okoline, od kojih je većina, koliko je meni poznato, neželjeno se odazvala PšOZIVU „NA VOJNU VEŽBU“ kako je pisalo u pozivu, a kod mnogih i u vojnim knjižicama. Zlatoje ispravno ocenjuje da je to ratovanje na spomeniku pogrešno nazvano OTADŽBINSKIM RATOVIMA, jer to nisu bili, već su bili pravedno rečeno OSVAJAČKI RATOVI.
Potsetio bih urednicu/ka ove stranice da sam veoma sličan tekst objavio na ovim stranicama, neposredno posle pokretanja istih, u kojem sa izneo sličnu argument a iju da se ovi ratovi nikako ne mogu nazvatk OTADŽBINSKIM jer su vođeni na teritorijama drugih tada već međunarodno priznatih država. Zamolio bih urednicu/ka da ako je to moguće objavi ponovo moj tekst od ranije, kako bi se pokazala slična ili čak i ista razmišljanja, ZLATOJA I MENE.
Nik
Колико је само незнања, зависти и лицемерја присутно у претходним коментарима против подизања овог споменика.