Ovih dana će porasti prodaja cveća i parfema, a neki muževi, koji znaju reda, izvešće svoje doterane supruge u restoran. Deca će se truditi da obraduju svoje majke, a najviše sitnica i pažnji žene će razmeniti među sobom.
Malo angažovaniji mediji će objaviti par članaka, ili emisija o porodičnom nasilju (u ovoj zemlji svake godine od 30 do 50 žena ubiju njihovi partneri), možda bude nešto o Nadeždi Petrović, Desanki Maksimović, ili Milevi Marić. Manje progresivni će vam stručno pomoći da „obradujete svoju dragu za 8. Mart”, ili već tako nešto trivijalno i jeftino. A vrlo je jednostavno rešiti dilemu poklona za ženu u Srbiji: uplatite svojoj dragoj ginekološki pregled i ultrazvuk dojki, jer smo, pored vodeće zemlje u Evropi po broju žrtava porodičnog nasilja, pobednici i u broju umrlih od malignih oboljenja, koja su izlečiva ako se otkriju na vreme.
Čini mi se da je decenijama u nazad vođena kampanja da se 8. Mart pretvori u svoju suprotnost, da se zabašuri pravi razlog za proslavu tog datuma. To se najbolje postiže procesom banalizacije: „Naše drage majke koje se cele godine za nas žrtvuju, zaslužuju da imaju svoj dan!” Kakva glupost! Dan žena nema baš nikakve veze sa biološkom funkcijom žena. Naprotiv, to je dan koji simboliše borbu za drugačiju društvenu ulogu žena, uprkos biološkoj funkciji. To je datum koji simboliše objavu rata teoriji da je žena samo „biće koje produžava vrstu” (definicija iz antičke Grčke).
Od antike se malo šta promenilo, pa je borba za ženska prava zvanično počela u Nju Jorku 8. marta 1857. godine. Fabričke radnice ulaze u štrajk zbog nepodnošljivih uslova rada i života. Sve češće demonstracije na ulicama industrijskih gradova Amerike i Evrope ujedinjuju žene i polako se osnivaju ženski pokreti. U početku su protesti organizovani iz primarno ekonomskih razloga, da bi do početka 20. veka žene počele insistirati i na pravu glasa.
Moderne, bogate, napredne, civilizovane države su žene, kao političke činioce, stavljale u grupu maloletnih lica, mentalno obolelih, ili neuračunljivih odraslih osoba. Naravno, državni aparat to nije sprečavalo da se brutalno obračunava sa mirnim demonstrantkinjama. Protesti su razbijani pendrečenjem, uletanjem konjima u masu, masovnim hapšenjima, šikaniranjem i batinama u zatvoru. Mnoge aktivistkinje su izgubile život, a još više njih zdravlje, što je uticalo na skraćenje istog. Džentlmeni na vlasti su zaboravili da se radi o lepšem i slabijem polu, čim su se usudile da ugroze interese kapitalizma.
Važno je naglasiti da su u svim protestima i političkom delovanju borbe za ženska prava u velikom broju učestvovali i muškarci, tako da 8. Mart nije samo praznik posvećen ženama, nego svima onima koji su se borili za prava žena. Jer borba za ženska prava je borba za ljudska prava i pravo je pitanje zašto se to odvaja. Bolji položaj žena u društvu nije usmeren na žene, nego na celo društvo.
Klara Cetkin je simbol te borbe i osoba koja je predložila da se ovaj datum obeležava svake godine u znak sećanja na prve demonstracije. No i stotinak godina pre konferencije u Kopenhagenu, Olimpija de Guž je objavila „Dekleraciju žene i građanke” pokušavajući da u Francuskoj revoluciji, koja je promenila ceo poredak, skrene pažnju i na žensko pitanje. I Američka Dekleracija o nezavisnosti nije preterano raspoložena da u „Zemlji jednakih” izjednači žene sa muškarcima, mada im se spočitava samo odnos prema robovima.
U našoj zemlji borba žena za ravnopravnost počela je posle Prvog svetskog rata, ali bez nekog značajnog uspeha. Zanimljivo je da je ženama u Vojvodini omogućeno da se izjasne da li su za pripajanje Vojvodine Kraljevini Srbiji, i to je bilo sve.
Pravu ravnopravnost su osvojile partizanke. U Narodnooslobodilačkom pokretuje učestvovalo je 100.000 žena, 25.000 ih je poginulo u borbama, a 40.000 bilo ranjeno. Od 1.700.000 stradalih na teritoriji Jugoslavije, 620.000 su bile žene. Počast narodnog heroja zaslužila je 91 žena. Setimo se samo potresne fotografije sedamnaestogodišnje Lepe Radić na vešalima, ili opake Marije Bursać, neumoljive Sonje Marinković, ili Đine Vrbice koja se porodila, ostavila bebu na sigurnom i nastavila s partizanima, pa je ubrzo i poginula. Kakve su to biografije!
I zahvaljujući njima i njihovom žrtvovanju mi možemo da dobijemo isto obrazovanje kao i dečaci, možemo da radimo iste poslove, za iste plate (bar u teoriji), možemo da izaberemo muža druge veroispovesti, možemo da zadržimo decu posle razvoda, kao i polovinu imovine stečene u braku, možemo da nasledimo svoje roditelje, koje ne moramo da pitamo za koga će nas udati… I sve to nam se podrazumeva.
Osmi mart je praznik zbog svih tih žena. Većini ne znamo ni ime. One jesu zaslužile da ih se setimo bar jednom godišnje. A svima nama je podsećanje da proverimo da li se i koliko svakodnevno trudimo da ličimo na njih. Njihova borba je tek na pola puta, svako od nas je odgovoran za njen nastavak. Ako neko toga nije svestan, najbolje da se raspita kod Marije Lukić, ili Milene Radulović.
