Na lokalnim izborima održanim 2. juna Koalicija „Pančevo protiv nasilja – Biram borbu!” osvojila je 11 mandata u Skupštini Pančeva, među kojima su dve odbornice Zeleno-levog fronta Pančevo. Tako smo Tamara Maksić i ja prvi put u toj ulozi došle na konstitutivnu sednicu Skupštine zakazanu za 8. jul.
Moja politička karijera je išla prilično brzo, ne baš planirano i očekivano, i čini mi se da možda nekome može biti interesantna ta priča. Jer mi, obični građani/ke, baš i nemamo pojma kako to izgleda. Bar ja nisam imala pojma, niti me je ikada to zanimalo.
Ja pratim politička dešavanja u ovoj zemlji od kraja osnovne škole jer sam tada počela da gubim državu, normalan život i omiljene namirnice u frižideru. Još od tada mi je jasno da je svaki segment života uslovljen političkim odlukama i mislila sam da mi je dužnost da budem informisana i upućena, da me neko ne bi nasamario kad odem da glasam (ha, ha, ha, iz današnje perspektive prosto je neverovatno ko me je sve nasamario!).
Moji politički stavovi su se najčešće kosili sa stavovima većine glasačkog tela u državi, jer je moderna građanska opcija otvorena prema svetu uvek bila u manjini. Zadnjih godina sam shvatila da je rad političkih partija u klasičnom smislu kontaminiran i nefunkcionalan i da mali lokalni pokreti imaju energiju da sistemski menjaju odnos prema političkom delovanju. Ne davimo Beograd je uvek imao moje bezrezervno poverenje. Kada se njihova aktivistkinja Tamara Maksić doselila u Pančevo, počela je da kontaktira simpatizere, jer su u pokretu shvatili da je u efikasnoj političkoj borbi za ekologiju i socijalnu pravdu neophodno formiranje ozbiljne partijske organizacije. Uključila sam se u aktivnosti sa stavom da sam tu da podržim i pomognem, ali da nikada neću biti članica partije. Međutim, druženje sa Tamarom i upoznavanje ljudi iz pokreta, polako su smekšavali taj stav. Onda su se desili 3. i 4. maj i ja sam rešila da se učlanim u stranku. Stajanje sa strane sa superiornim stavom da je politika u Srbiji prljava i da to nije za mene, više nije moglo da mi bude opravdanje. Aktivno učešće u formiranju odbora nove partije bio je način da kanališem bes, nemoć i očaj. I tako sam za samo godinu dana učestvovala u organizaciji republičkih i pokrajinskih izbora u decembru i lokalnih izbora u junu, pa sam tako postala i odbornica u gradu.
Izabrani predstavnici/ce građana/ki, koji odlučuju o kvalitetu života u našem gradu i trošenju sasvim solidnih budžetskih sredstava, došli su na sednicu opušteno i raspoloženo. Svi se međusobno poznaju i atmosfera je skoro porodična. Svi znaju procedure i pravila, očigledno se zna ko će šta da kaže, a ko je tu da diže ruku. Od početka sednice je bilo jasno da će biti onako kako SNS većina odluči, a jasno je i da niko tu baš ne odlučuje, nego je sve već unapred dogovoreno. U Skupštini ima 20 odbornika/ca iz opozicije, što je malo remetilo tu idilu, jer su njih nekoliko izašli za govornicu da nešto zamere i kritikuju u vezi predloga kadrovskih rešenja, ali to u ovom sazivu ne može da ugrozi uhodan rad ekipe.
Novi-stari predsednik Skupštine Tigran Kiš, čim je izabran, proširio je dnevni red za još 14 tačaka, koje su se odnosile na izbor gradonačelnika i članova veća. Stari-novi gradonačelnik je predložio otprilike stare-nove većnike sa argumentom da tim koji pobeđuje ne treba menjati. Gradonačelnik nam se obratio opušteno i iskusno i izneo gomilu informacija o dosadašnjim uspesima i planovima, kao da živimo u idiličnoj švedskoj varošici.
On sluša potrebe i probleme građana i samo se time rukovodi, do sada su izasfaltirali sto kilometara ulica i nema više blata u gradu, posebno je ponosan na obrazovanje u koje su slupali 60.000.000 za interventne troškove, nema više listi čekanja u vrtićima, dogradili Gimnaziju, oporavljaju poljoprivredu i stočarstvo, 3.000 ljudi radi u novoj poslovnoj zoni, čiste divlje deponije (600.000.000 dinara su uložili u to i tek će da ulože!)…
Od planova je spomenuo da će organizovati sastanke u mesnim zajednicama da nastavi da sluša potrebe građana, rešiće kanalizaciju za 30.000 ljudi (što znači da više od četvrtine još uvek nema kanalizaciju), još više će asfaltirati, izgradiće novi vrtić na Misi i na Strelištu (zašto, kad nema liste čekanja?), i tako, svašta će da urade i odrade kao i do sada jer je kontinuitet uspeha baš važan.
Imala sam osećaj da predstavnici vlasti, koji su nešto govorili, uopšte ne žive u ovom gradu. Njihov otklon od realnosti je ogroman, a nesvest o odgovornosti posla koji obavljaju uznemirujuć. Podrazumeva se da su u svojim obraćanjima, po bilo kom pitanju, spomenuli Aleksandra Vučića, kao posebnog zaštitnika i garanta svog uspeha. Horor!
Sve vreme sam se pitala da li iko od njih misli to što govori i da li neko od SNS odbornika veruje u to što sluša. Arogancija s kojom se obraćaju i samopouzdanje u to što rade je neverovatno, jer se frljaju nekim milionima kao da časte muziku pijani u kafani, a ne da raspolažu našim novcem. Očigledno su navikli da niko ne kontroliše šta rade i kako se ponašaju i nemaju ni razloga da to menjaju. Hvale se rasipanjem sredstava kao da je to poseban uspeh za koji su samo oni talentovani.
Ma koliko sam sve to i mogla očekivati, naravno da me celokupno iskustvo prilično udeprimiralo jer blizak kontakt sa profesionalnim naprednjacima nikad nisam imala. Mada, nema razloga da se klone duhom! Oni su samo dobro organizovana interesna grupa, a mi imamo zadatak da im se suprotstavljamo na svaki način, na svakom mestu i u svakoj prilici. To nam je građanska dužnost!
Orvel
U ova teska vremena, kada je rezim pun preletaca koji nam unose apatiju i beznadje, cinjenica da ima mladih koji ce se boriti za bolje sutra daje nadu da ce ovaj diktatorski mafijaski rezim otici u proslost a mnogi i u zatvor.