Svest o gubitku države

U sredu, 3. maja 2023. godine, dobili smo jasnu poruku da mi više nemamo državu. Možda nismo svi to tako doživeli, ali sve ono što smo osetili je posledica te činjenice. Država je sporazum građana i vlasti. Mi ih biramo i plaćamo da bi oni čuvali poredak. Čuvaju ga tako što donose i sprovode zakone koji su u našem interesu. E, sad, naravno da se godinama suočavamo s realnošću svakodnevno, i kao pojedinci i kao društvo. Jasno je nama već dugo da se zakoni donose u interesu manjine, da se sprovode selektivno i proizvoljno, da je grupa ljudi iznad zakona… Ali na to smo se navikli i ne bunimo se.

Država je, da bi obezbedila svoje funkcionisanje, oformila institucije koje finansira i kontroliše. Te institucije služe boljem životu građana. U teoriji. U praksi smo se navikli da ne računamo na zdravstveni sistem, jer to nije sistem. Podrazumeva se da plaćamo i preglede i lekove, ako nije nešto „ozbiljno”, a ako jeste, uzdamo se u ludu sreću ili u dobre ljude koji će poslati SMS poruku. Obrazovanje dece u sve većem procentu teče paralelno sa školom, a ne u školi. Policiju ne doživljavamo kao zaštitnike reda, nego kao nervoznu pesnicu vlasti, ili zulumćare na drumovima. Vojska nam se nedavno pohvalila da bi nas uspešno odbranila od nekoliko ljudi u omanjim kolima, a raspolaže i traktorom ofarbanim u zeleno. I na sve to smo navikli.

Međutim, tog dana se desilo nešto što nikad nije bilo i na šta se nikad ne možemo navići. Tog dana je poginulo osmoro osnovaca. U školi. Ubio ih je njihov vršnjak. Ko uspe da preradi svaku od ovih informacija odvojeno, ozbiljna je stena, zajedno ne može da ih prihvati niko normalan.

Onako paralisana užasom i nevericom, sačekala sam konferenciju za novinare na kojoj sam morala saslušati ministra prosvete koji se prvo zabrinuo što će neko pokušati da ostvari politički poen na ovoj tragediji. Pa onda Gašića koji mi je delovao, ako ne pijan, ono bar mamuran, i sirotog policajca, koji je izneo gomilu podataka koje nipošto nije smeo da iznese. Samo me je prijatno iznenadila ministarka zdravlja jer je prvi put ličila na ljudsko biće. Predsednik je bio u svom elementu, nije me ni sa čim iznenadio.

U traumatičnoj situaciji za celu državu, u ostvarivanju najcrnjih košmara svakog roditelja i prosvetara, mi smo ispratili demonstraciju neznanja, nemoći, glumljenih emocija, neshvatanja dubine pravog problema i pokušaja da se nađe neki instant krivac. Zapadne vrednosti, neodgovorni roditelji, društvene mreže i igrice, tolerancija nasilja među mladima, bilo šta što je neuhvatljivo, opšte, paušalno i daleko od njihove odgovornosti.

Gomila nedoraslih amatera koji nisu u stanju da shvate nivo problema koji je taj događaj simbolisao, a kamoli da rade na strategiji o prevenciji. Predsednik je stigao da se obračuna sa opozicionim novinarima i da spomene Kosovo, ali nije uspeo da izrazi pristojno saučešće roditeljima.

Informacije o imenima povređenih i ubijenih maloletnih lica su iscurile u medije (sumnja se na Klinički centar), iz papira kojima je mlatio uzbuđeni policajac dobili smo spisak potencijalnih žrtava, gomile informacija i dezinformacija o povređenima, povredama i razlozima za taj događaj preplavile su medije i društvene mreže. I skoro nikom nije palo na pamet da to zaustavi, da pozove na razumevanje i brigu o toj deci i njihovim roditeljima. Nije bilo institucije koja će ih zaštititi. Jer, jasno nam je, institucije nemamo.

Državu više nemamo jer je nesposobna da donese dobar zakon za školu ili za medije, ne može da poštuje zakone o policiji, zdravstvu, grđevini, urbanizmu, kulturi… Ovih dana viđamo na delu nekoliko ljudi zaduženih za najvažnije institucije i odgovornih za zdravlje i bezbednost naše dece. Oni ne samo što neće da priznaju svoju odgovornost, nego je nisu ni svesni. Oni nisu sposobni da shvate. Žao mi je, ja sam jedan šraf u državnoj mašini i jasno mi je već dugo da mašina loše radi, ali toga dana sam, u onom očaju zbog tragedije, shvatila da su bukvalno sve karike na kojima mašina stoji korodirane, iskrivljene i labave, i da pucaju na moje oči. Mislim da nivo besmisla i nemoći koji sam osetila može da izazove samo svest o gubitku države.