Ako Bog hoće da spreči zlo, a ne može, onda on nije svemoćan. Ako može a neće, onda je zao. Ako Bog može i hoće da ga spreči, zašto zlo i dalje postoji. Ako on ne može i neće da spreči zlo, zašto ga nazivamo Bogom, pitao se mudri Epikur.
Pre neki mesec, dok mi je iz džepa virilo papirnato upozorenje „životno ugrožen”, nađoh se u klinici za vaskularnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije. Strah mi odneo pamet. Trebalo je da budem u bolnici za kardiohirugiju. Žena u belom, „plivajući” između stešnjenih ljudskih tela, a sve vičući „Pustite me, ja ovde radim”, uputi me na pravu adresu. Nekako sam se iskobeljao iz uskog hodnika nalik katakombi u kome su bolesnici stajali jedan drugom na glavi. Skoro visili sa plafona kao slepi miševi. Dok sam se napolju držao za srce, hvatajući zrak, čekalo me novo iskušenje. Da u lavirintu bolnica nađem pravu.
I tako tražeći „radionicu” gde će krojači da me rašiju kao krpenog lutana, da poprave moj srčani sat i ponovo me sašiju, naiđoh na bogomolju. Crkvu Svetih vrača. Braće Kozme i Damjana. Zakatančena. Ispred ni žive duše. Ošinu me bezvernička misao: Zašto burazeri čudotvorci koji su oživljavali mrtve ne vizitiraju ove bolesnike sa dušom u nosu. Odjednom, čuh gromoviti glas odozgo: Bezbožniče, kuvaćeš se u vreloj smoli. Digoh glavu i na jednom oblaku videh Svetog Nikolaja Velimirovića, teofilozofa Srpske pravoslavne crkve, kako sedi i peca duše umrlih. Ovaj upokojeni pop nebeski je portparol Kozme i Damjana. Probitačno radno mesto trefio je propovedajući tzv. čudesa ove složne braće. Nikolaj je zapisao da Kozma i Damjan isceljuju ljude i stoku, stavljajući ruku na njih. Tako su sve bolesti iscelili. Čudotvorci za života i smrti. Kintu nikome nisu uzeli, za razliku od živućih mantijaša derikoža.
Taj štos sa rukom u širokoj je upotrebi. Tako će vas „izlečiti” i Sveti Zosim, kunu se kaluđeri manastira gde se, kažu, dešavaju razna čuda. E taj Zosim, mrtav vekovima, čini da slepi progledaju, nerotkinje da dobiju decu… Ume i mrtav da prohoda. Izađe iz zaključanog kovčega kao mađioničar Hudini. Nabere cveća i trave i vrati se u natrag. Ovdašnje novine podstrekači primitivizma, verskog ludila i „svetih laži”, pisale su kako je crkveni velikodostojnik za pet minuta molitve oterao đavola iz duše momka koga su drugari vezali lancima i odveli dotičnom popi. E sad je on dopao muka, đavolica korona uzela ga je pod svoje. Džaba mu molitve i mađijanje.
Crkveni propagandisti najviše veličaju Svetog Vasilija Ostroškog kao čudotvorca koji je hiljade i hiljade nesrećnika oteo od đavla. Na portalu manastira SPC, uklesanog u crnogorski ljuti krš, koji čuva njegovo „netruležno telo” piše kako je sam Gospod odredio V. O. za posebnu misiju. Za pomoćnika i iscelitelja svih nevoljnih i bolnih, koji sa čvrstom verom i lljubavlju dolaze i pristupaju mu kao velikom božjem ugodniku. I danas je ostroška isposnica, u kojoj počivaju njegove svete mošti, banja isceljenja. Mnogi hromi, bolesni, suhi, zgrčeni i umobolni nalaze tu milost Božju… Ne mogu se izbrojati razna čuda koja je Gospod preko njega učinio i čini Sveti Vasilije je po čudima poznat širom vaseljenje. Nepodložan zakonu truljenja 300 godina, dok se okolo širi miomiris.
Avaj! Ovaj lažni čudotvorac izmakao je pred koronom, đavolovom ćerkom. Utekao u ilegalu. Nigde ga nema da izleči od ove opake bolesti i spase od smrti, ne samo vernike, nego i crkvene velikodostojnike. I to baš one koji su ubeđivali pastvu da ih Sveti Vasilije čuva od svakog zla i pokora. Ta demonstracija verskog prkosa i zaglupljivanja koštala je mnogo izgubljenih života. I koštaće. Ne postoji nikakav duh otkrovenja, postoje činjenice i um. Priznajem kao naučno dokazanu činjenicu da sam kao čovek, bliski rođak primata u koje spadaju i majmuni – orangutani, šimpanze , gorile. Pristajem da me nazovu majmunom, ali nisam idiot i verujući u čudesa smišljenih u glavama verskih lunetika.
Igor
Da li su autor i prenosilac ovog teksta razmišljali o nekom lečenju? Trebalo bi…