Juče je bio Svetski dan televizije. Pravo vreme da se zapitamo gde smo se i da li smo se odmakli poslednjih dvadesetak godina. Da ne širim priču mnogo, kao primer uzeću TV Pančevo. Za tu televiziju sam emotivno vezan jer mi je devedesetih bila jedini prozor u svet informacija. U Smederevu se je signal TV PA bio izuzetan za razliku od Studija B i ostalih televizija za koje smo morali da se pentračimo po krovovima, nameštamo antenske sisteme sa rizikom da nas šine košava sa krova. Kao i za sve u ovoj zemlji, i u ovu medijsku kuću „ušao je majmun u tenak i napravio katastrofu”. Ne mislim konkretno na privatizaciju koliko na uređivačku politiku. Nedavno sam na kablovskoj prebacio na TV PA i sablazno se jer nema ni jedne lokalne vesti. Što bi rekli profesori maternjeg jezika na pismenom „promašio si temu”, posle čega bi sledila jedinica u dnevnik. Tako je i u ovom slučaju. Na lokalnoj (regionalnoj) televiziji želim da gledam o problemima „u našem sokaku”, želim da gledam komšije koji se svakodnevno bore sa životnim i društvenim problemima. Ako ikada poželim da vidim globalne vesti, postoje televizije sa nacionalnom frekvencom za takve vesti.
Prema tome, Meine Damen und Herren sa lokalne televizije, poslušajte moju dobronamernu kritiku i vratite se osnovama. Televiziju ne čine toliko ultra giga mega tehnika, već kvalitet i sadržaj programa. Manite se visoke politike.
