Znamo da je Prvi maj, Međunarodni praznik rada, jedan od najomiljenijih praznika kod nas, ne zato što Srbi vole da izađu na ulice i štajkuju boreći se za svoja radnička prava (što je i bio povod obespravljenih radnika davne 1886. godine u Čikagu), nego što dva dana neće ići na posao! Dok svet i dalje suštinski neguje osnovnu ideju ovog praznika, a to je borba za što bolji položaj radnika u sve više obespravljenom društvu, Srbi ne planiraju da se bore za sebe i svoj krajnje jadan položaj, već da odmaraju u prirodi, uz pivo, roštilj i muziku.
Kako god bilo, mogli bismo malo da saznamo ko je i zašto „ustoličio” ovaj međunarodni praznik.
Davne 1886. godine u Čikagu je tadašnja radnička klasa prvog i drugog maja izašla na ulice demonstrirajući i tražeći osmočasovno radno vreme. Čuvena je i krilatica koja je najbolje oslikavala borbu za radnička prava – „Osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja”. Kraj 19. veka nije istorijski bio za primer što se tiče položaja čoveka u društvu. Radnici su imali jako male nadnice, radili su između 12 i 18 sati, većina njih je bila na ivici siromaštva i bede. Ovo, a i mnogo više od toga, ih je nateralo da krenu širom kontinenta u organizovane štrajkove za što bolji položaj u društvu, veće nadnice, bolje uslove za rad i život koji bi bili dostojni ljudskog bića. Sve je to kulminiralo u Čikagu, gde je ulice preplavilo gotovo 40.000 radnika koji su bili na ovaj ili onaj način pripadnici radničkog pokreta. Međutim, retko koji štrajk se izvede mirnim putem, pa je tako i ovaj na početku prerastao u sukob radnika koji su bili pripadnici sindikata i onih koji to nisu bili. Na ovaj sukob reagovala je i policija koja je takođe umešala prste, pa je tako bilo i ubijenih, ali i ranjenih. Petoro vođa štrajka je vlast osudila na smrt, a trojica su poslata na višegodišnju robiju.
Međutim, borba za radnička prava nije tu prestala. Očigledno ovakvi gubici nisu mogli radnike da zaustave, niti njihovu želju da se konačno izbore za svoja prava. Tako je 1889. godine održan prvi kongres Druge internacionale, na kome je većina donela odluku da će se svakoga prvog dana u maju održavati demonstracije sve dok se radnici ne izbore za svoja prava, na dostojanstven rad i pristojan život. Tako se od sledeće godine ovaj dan počeo slaviti kao Međunarodni dan radnika, njihove solidarnosti i prava.
Prvi maj se nije samo duboko ukorenio u svetu, on je kao takav postao priznat i prihvaćen i u našoj zemlji gde se slavio po prvi put davne 1905. godine kada je na ulice Beograda izašlo između 5.000 i 6.000 radnika. Međutim, nakon Drugog svetskog rata ovaj praznik postaje kod nas državni. Organizuju se razne parade gde su učestvovali radnici, ali i omladina kao i vojnici. Naravno, ništa nije moglo da prođe bez druga Tita.
I evo danas, kada se i dalje u svetu ljudi na ovaj dan bore za svoja prava, izlaze na ulice i štrajkuju, kod nas ovaj praznik gotovo i da nema veze s osnovnim postulatima, težnjama i željom da naši radnici budu u boljem položaju nego ranije, već se ovaj datum vezuje za odmor, opuštanje, razonodu i razbibrigu. To uopšte ne čudi, jer očigledno nama odgovara ovakav način života: mi živimo u izobilju, blagostanju i naša je budućnost kao i budućnost naših potomaka svetla.
Prvi maj, kao i naredni dan su neradni i državni praznici. To znači da radnici koji rade u državnim firmama kao i privatnici koji sebi to mogu da priušte, provode ove praznične trenutke sa svojom porodicom uz roštilj, muziku, alkohol i zabavu. Rešeni svih muka i problema, naš narod je odlučio da nakon Uskršnjih praznika još odmara, s obzirom na to da direktori po firmama „mnogo rade”, oni ispod njih su po partijskoj liniji takođe „jako umorni”, a radnici… njima je draže prasence i pad u zaborav od trenutnog načina života, nego borba protiv očajnog položaja koji imaju na svojim radnim mestima i u društvu.
Tako je većina Srba odlučila da ode na Frušku Goru, u Deliblatsku peščaru, u Košutnjak, a poneki s „dubokim džepom” i van zemlje, gde zaboravljaju na sve nedaće, prividno stvarajući sliku da se nigde ne živi bolje nego kod nas, dok će levičari u Nemačkoj na ulice, kao i Francuzi zbog nedavno donešenog zakona o pomeranju starosne granice za odlazak u penziju. Dakle, neko će da štrajkuje, a neki ćemo da ne štrajkujemo! Ipak će se, da budem objektivna, održati i ponegde pokoji sindikalni skup po trgovima i ulicama glavnog grada gde će se nedvosmisleno izraziti neodustajanje od borbe za bolji život radnika i građana, za veće plate i bolje kolektivne ugovore.
Možda je to samo uteha i privid, jer zapravo Srbiji treba masovno okupljanje, ne uz pivo i roštilj, već uz „kuku i motiku”. O onim gorepomenutom osmosatnim raspodelama dana u nas nema ni reči, posebno ne o osam sati kulturnog uzdizanja. Odavno smo shvatili da se kultura izgubila negde između odmora i rada, s tim da je i odmor izgubio svoj smisao u vremenima u kojima živimo. Ostadosmo tako na osam sati rada koji se pretvorio u 12 sati eksploatacije, „crnčenja”, mučenja, izrabljivanja. Ali, kako to kod nas biva, mi sve podnosimo… uz pivce i presence. A svet… nek štrajkuje kad je lud!
