Ne postoje dve iste stvari ili pojave na ovom svetu; postoje samo elementi koji ukazuju na izvesne ličnosti iz kojih se mogu povlačiti nauci toliko potrebne istorijske analogije. Kad ne bi bilo mogućnosti za pravljenje istorijskih analogija, poznata krilatica da je istorija učiteljica života ne bi više bila validna. Ali naravno takve analogije sa određenim činjeničnim elementima koji se dijahrono kompariraju, moraju biti apsolutno kontekstualizovane, u suprotnom njihova upotreba neće odgovoriti istraživačkoj svrsi. Svaki istoričar odnosno istraživač prošlosti ovo uvek ima na umu kad poredi aktuelne događaje i pojave sa onima iz bliže ili dalje prošlosti pa i pisac ovih redaka.
Današnje vreme bremenito političkim, ekonomskim i socijalnim problemima, neodoljivo podseća na period između dva svetska rata koji je imao slične probleme. Frapantna sličnost su i svetske pandemije: španske groznice iz 1918-1920, i korona virusa (2019-2021) koje su sa svoje stane takođe imale značajnih reperkusija na svet onda, a imaće i danas.
Pođimo redom.
Teške posledice koje je Prvi svetski rat ostavio u mnogim evropskim zemljama pre svega zbog razaranja privrede i pada industrijske i poljoprivredne proizvodnje što je sa svoje strane tih prvih poratnih godina izazvalo oskudice svih vrsta pa i glad, potom siromaštvo dobrog dela građana čak i onih u najrazvijenijim zemljama, socijalni bunt i krvavo ugušene revolucije u Mađarskoj i Nemačkoj, kao i neuspeh intervencionističkih snaga da uguše Lenjinovu boljševičku revoluciju u Rusiji, nagonile su evropsku buržoaziju na sve tešnje veze sa desničarskim, konzervativnim partijama. Musolinijevo ustoličenje u Italiji, mnogima je u Evropi izgledalo kao prilika da se Evropa usprotivi daljem širenju radničkog pokreta i spreči uticaj boljševičke Rusije na evropsku radničku klasu. A kad je oktobra 1929. godine došlo do velike svetske ekonomske krize, totalnog sloma na svetskim berzama, do svojevrsne hiperprodukcije koja je značila novo opadanje proizvodnje, otpuštanje miliona radnika i mogućnost novih revolucionarnih vrenja, buržoaska Evropa je shvatila da se mora još intenzivnije i tešnje povezati sa krajnjom desnicom koja je u Italiji već bila na vlasti, a od 1933. i u Nemačkoj, i koja je zagovarala oštar prekid sa dotadašnjim sistemom liberalne ekonomije i međunarodne trgovine i razvila ideju o državi i naciji kao isključivim faktorima novog društvenog poretka. Verovalo se da će revolucija povratka naciji kao hegemonu političkog, društvenog, ekonomskog i duhovnog života, zauvek zbrisati liberalno-demokratsku epohu, međunarodni trgovački i finansijski kapital i sve što je donosio sobom: internacionalizam, multkulturalizam, ljudska prava, feminizam i nadasve maksistički socijalizam.
Od tada pa do početka Drugog svetskog rata, Evropu je preplavio talas opšteg uverenja da je liberalno-demokratski model kapitalizma pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog evropskog političkog i ekonomskog sistema kome će bitne elemente davati autoritarne odnosno nacionalno-suverenističke države. Nacionalsocijalistička Nemačka i fašistička Italija su u tom pogledu bile uzor mnogima, a naročito tadašnjoj evropskoj desnici. Bio je to „nov pogled na svet” koji je favorizovao „moralno čist i jedinstven narod, bez klasnih podela”, autoritarnog vođu, povratak tradiciji, porodici i naciji, nasuprot međunarodnom kapitalu koji „razara nacionalno biće i njegovu tradiciju”, ali koji je i suprotnost marksističkom shvatanju socijalizma tj. internacionalističkoj klasnoj solidarnosti radnika. Zagovarana je „Nova Evropa” odnosno „Evropa naroda”, a ne građana. Liberalizam je, prema takvim shvatanjima, kao plod Prosvetiteljstva svojim humanističkim univerzalizmom i ljudskim pravima brisao nacionalne granice, baš kao što je to činio i transnacionalni kapital koji se selio u druge države, pa su samim tim navodno bili ugroženi i država i nacija. Naime živo biće nacije smatrano je za najveći materijalni i duhovni cilj kome treba da se podvrgnu svi drugi ciljevi i prema kome treba da se stvaraju i kreću sve ustanove novog društveno-ekonomskog i političkog poretka.
Verovalo se da su Musolini i Hitler u svojim autoritarnim državama uspešno odgovorili tom zadatku, da su zaveli solidarnu saradnju svih društvenih klasa i slojeva: u Italiji korporativnim sistemom, a u Nemačkoj su kapital potčinili proizvodnji, a proizvodnju naciji.
U mnogim evropskim državama se počelo se ozbiljno raspravljati o potrebi unutrašnjih reformi čiji je cilj prilagođavanje novoj konstelaciji snaga u Evropi. „Današnja Evropa je na izdisaju i na pragu smo stvaranja nove Evrope, Evrope suverenih nacionalnih država, zato dole sa angloameričkom kulturom, dole sa Engleskom, ta svetska imperija mora na kolena!”, izjavio je egzaltirano norveški pisac, nobelovac Knut Hamsun 1939. godine.
Tako su o povratku ideje o jačanju nacije i države „u staru klonulu Evropu” i o novom društvenom i političkom sistemu koji će zameniti demokratsko-liberalni poredak, govorili i pisali političari i mediji s kraja tridesetih godina 20. veka, a ogroman broj uglednih ljudi iz sveta nauke i umetnosti ih je sa simpatijama podržavao.
Dovoljno je samo pomenuti opštepoznato oduševljenje engleskog kralja Edvarda VIII nacional-socijalizmom, njegovu skandaloznu posetu Hitleru (1937), doduše nakon abdikacije, uprkos žestokom protivljenju britanske vlade i samog kralja Džordža VI, kao i jaku pronacističku struju u engleskoj desnici tridesetih godina, baš kao i američki Kju Kluks Klan i brojne druge desničarske organizacije u SAD koje su izazivale incidente i rasne sukobe veličajući Hitlerovu rasnu politiku i zagovarali tzv. „belu Ameriku”. Posledice takvih shvatanja svet je iskusio u katastrofi Drugog svetskog rata.
Šta vidimo danas?
Kriza svetskog kapitalizma ponovo je uvela savremeni svet baš kao i pre devedeset godina u stanje društvene i političke neizvesnosti, straha od budućnosti i opšte konfuzije. Evropska i svetska levica decenijama unazad stigmatizovana, tek počinje da se budi ali je još uvek fragmentarna i bez ozbiljne organizacije. Stare, pak, buržoaske demokratije (SAD, EU) suočene sa iscrpenim modelom neoliberalnog kapitalizma i posledicama koje je ostavio, potpuno gube uticaj na društvo i politiku. Klasična desnica nema više rešenja za nagomilane ekonomske i socijalne probleme u svojim društvima i sve više trpi kritiku novih ekstremnijih snaga oličenih u novoj desnici ili tzv. alternativnoj desnici nastaloj početkom ovog veka u Americi, a nakon krize iz 2008. godine jako raširenoj i u Evropi. Knjigom Džemsa Hantera Kulturni ratovi – borba za definiciju Amerike (1991) počinje era reafirmacije konzervativizma u SAD, a samim tim i uspon tzv. alternativne desnice kao novog političkog fenomena. Ona sebe vidi kao buntovnika koja se bori protiv establišmenta, protiv njegovih univerzalističkih i globalističkih vrednosti (ljudska prava, feminizam, rodna ravnopravnost, multikulturalizam, naklonost ka imigrantima). Jak vladar, monolitna nacija, autoritarna država, mediji koja bi štitila isključivo patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju, glavni su politički ciljevi nove, alternativne desnice. Nova desnica kritikuje staru desnicu da je svojim popuštanjem levim liberalima dovela američku državu i sve tradicionalne vrednosti nacije u opasnost. Ona tvrdi da je država na početku 21. veka izgubila bitku sa nadnacionalnim korporacijama. Globalistički kapital neprestano radi na rušenju suverenosti i rastakanju države i nacije. Nacija i vera su ugrožene. Stoga se zagovara novi nacionalizam jer stari nije ispunio ciljeve. Otud njihova borba „protiv establišmenta”. Uništavanju nacije, po shvatanjima alernativne desnice, pridružuju se i ideolozi kosmopolitske demokratije, internacionalne države i univerzalnih ljudskih prava putem main stream medija i globalne akademske struke odnosno nezavisnih intelektualaca.
Nova, tzv. alternativna desnica, međutim, ne zagovara ukidanje kapitalizma kao eksploatatorskog društveno-ekonomskog sistema, naprotiv, ona samo želi da on kao sistem služi naciji. Dakle, sopstvena nacija „first”! Izlazak Britanije iz Evropske unije i pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine jasno su pokazale trend uspona i jačanja ideje o naciji i državi kao neprikosnovenih institucija.
Američki predsednik Donald Tramp je na godišnjem zasedanju OUN septembra 2019. izjavio doslovno: „Svet danas mora prigrliti nacionalne temelje, a ne da ih zameni internacionalizmom, ili čak izbriše. Budućnost ne pripada globalistima, budućnost pripada patriotama. Budućnost pripada suverenim nacijama koje štite svoje sunarodnike”. Način na koji ovaj autokrata u pokušaju, štiti svoju vlast čak i uz pomoć desničarskih falangi poput „Ponosnih momaka” („Proud boys”) i odbija da nakon izbornog poraza odstupi, pokazuje koliko je zapravo velika snaga krajnje desnice koja sebe naziva alternativom, čak i u državi razvijenih institucija koje postoje već dva i po veka.
Ruski predsednik Putin, sa svoje strane, uzvikuje: „Liberalizam je prevaziđen!” Na samitu G-20 juna prošle, 2019. godine rekao da je ideologija koja je decenijama održavala zapadne demokratije „nadživela svoju svrhu”. A potom je u velikom intervjuu za Financial Times pohvalio porast populizma u Evropi i Americi, rekavši da „ideje poput multikulturalizma više nisu održive”. „Liberalna ideja je zastarela, liberalne demokratije ne mogu jednostavno da diktiraju bilo šta bilo kome, liberalizam je u sukobu s interesima ogromne većine stanovništva. Liberalne ideje ne smeju da zasene naciju, njenu kulturu, tradiciju i tradicionalne porodične vrednosti miliona ljudi”.
Njegov negativan stav o migrantima vidljiv je iz sledećih reči: „Liberalna ideja pretpostavlja da se tu ništa ne treba činiti. Migranti mogu nekažnjeno da ubijaju, pljačkaju i siluju jer njihova prava kao migranata treba štititi. Koja bi to bila prava? Svaki zločin mora imati svoju kaznu”. A onda je pomenuo nemačku kancelarku Angelu Merkel, kritikujući je što je dopustila da se veliki broj izbegica naseli u Nemačkoj. O pripadnicima LGBT populacije Putin je pokazao svoj prezir: „Ako takvih u Rusiji ima, to je njihova lična stvar, unutar četiri zida. Mi ne dozvoljavamo njihovo javno delovanje, to je zakonom zabranjeno, a i inače neke stvari nam se tu čine preteranima. Na primer oni sada tvrde da deca mogu da imaju pet ili šest rodnih uloga”.
Slične stvari zagovaraju Viktor Orban, Mateo Salvini, Marina Lepen, Gert Vilders, Najdžel Faraž, politički lideri, neki su na vlasti (kao Orban), a drugi u opoziciji sa tendencijom da uskoro možda dođu na čelo svojih država. U tome im posebno pomaže američki emisar nove desnice Stiv Benon koji sa svojim profašističkim pokretom „Movement”, tumara Evropom (jedno vreme je na poziv tadašnjeg ministra Salvinija, bio smestio svoje sedište u Italiji) i sa velikim brojem pristalica uz obilatu finansijsku pomoć Putinove Rusije podučava evropsku ekstremnu desnicu pripremajući je polako za preuzimanje vlasti.
Danas su se ideje krajnje desnice raširile po čitavoj Evropi, kao i tridesetih godina. Premda još uvek ne dominiraju, izbori za Evropski parlament maja 2019. godine jasno su pokazale njihov uspon.
Kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem menja svoje oblike ali ne i narav: iz njegovih nedara nakon velikih svetskih kriza zakonomerno se rađaju nacionalizmi i ratovi. Levica zbog svojih sopstvenih ne tako lako ostvarivih nazora (internacionalno bratstvo radnika i seljaka, međunarodna klasna solidarnost), kaska i gubi bitku sa brutalnom jednostavnošću, sveopštom razumljivošću i prijemčivosti nacionalnog odnosno monolitne „nacionalne zajednice” (Volksgemeinschaft – termin u nemačkom jeziku koji je skovao upravo nemački nacionalni socijalizam tridesetih godina), i njezinom „unutarnjom solidarnošću” koju zajednički proklamuju i fašizam i nacionalni socijalizam.
I italijanski fašizam i nemački nacionalni socijalizam su bili zapravo ogledalo kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema, krizno ogoljenog u protivurečnostima sopstvenog bića. Pokušaj njegovog „ozdravljenja” destrukcijom svih liberalnih i demokratskih vrednosti, njegovom „nacionalizacijom”, zaziranjem od svake nadnacionalne političke i ekonomske strukture, multikulturalizma i kosmopolitskih ideja, protivljenjem internacionalnoj solidarnosti radnika i militarizacijom sopstvene privrede i društva, ne samo da nije uspeo nego je doveo čovečanstvo do tragedije dosad neviđenih razmera.
Može li svet izvući pouke iz takve prošlosti?
Svetska i evropska levica je tada, pre osamdeset godina, kasnila sa akcijom, a kad je rat već počeo bila je prinuđena da sklopi savez sa upravo sa svojim klasnim neprijateljem buržoaskom liberalnom demokratijom kako bi spasila svet od jednog mnogo goreg neprijatelja – nacifašizma. Kako stvari danas stoje, svetska levica, razjedinjena i nehomogena, nanovo ne može sama da se izbori sa ovom pošasti. Možda će opet biti prinuđena da pristupi takvom, istina iznuđenom, savezu. Ali nadajmo se ovoga puta na vreme, pameću i političkom razboritošću kako bi Evropa i svet bili pošteđeni novih ratnih užasa.
