Nisam se latila pera da odobrim ili ne postupak gospodina Trifunovića, više da bih rasvetlila pitanje postojanja kulture u našem narodu koji je sklon, pokazuje se to, da posećuje kulturne događaje. Međutim, svaki događaj na svoj način, zahteva određeno poštovanje pravila koja su sastavni deo upravo te pomenute kulture.
Kada smo u bioskopu, dozvoljeno je da se uz film zabavimo grickanjem semenki, kokicama ili nekim osvežavajućim pićem. Možemo tiho ćaskati, komentarisati radnju filma, diviti se nekim scenama, plakati, uzdisati, smejati se i niko nam neće ništa zameriti, jer je film koji se daje u bioskopu slobodnija forma, platno „trpi” naše reakcije. Tako se možemo ponašati i kod kuće ispred televizora, bez bojazni da urušavamo „mir” tokom prikazivanja neke serije, muzičke emisije ili crtanog filma.
Pozorište je kategorija potpuno drugačija u odnosu na bioskop. Ovde je kultura ponašanja važna, ali i pravila rigoroznija i očekuje se da svi posetioci i ljubitelji „pripovedanja uživo” budu najpre prisutni u pozorištu bar desetak minuta pre početka predstave, kako bi ušli u salu, odložili garderobu, seli i ugasili mobilne telefone. Ovo je nešto što se očekuje od svakog gledaoca, nešto što se uči od kuće, što je kao kulturni obrazac prisutan kod svih koji cene ovakvu vrstu umetnosti. Ako se to razumno svede u takvu vrstu kulturnog okvira, onda pozorišna predstava treba da krene na vreme. U krajnjem slučaju, gledaoci poštuju vremenski okvir svojim ranijim dolaskom na predstavu, pa bi toga trebalo da se pridržavaju i glumci, jedino ako se dese neke nepredviđene stvari: uruši se scenografija, nestane struje u sali ili se ispreči glumčeva bolest. U takvim slučajevima je kašnjenje opravdano. Kada su se tako uskladili i glumci i gledaoci, predstava može da počne. Kao i u bioskopima, pozorišne priče mogu takođe kod gledalaca izazvati tugu i radost, smeh i plač, uzdahe i strah. Ljudi su skloni spontano da reaguju na ono što vide što je odlična interakcija sa glumcima koji vole da vide učinak onoga što njihov glumački talenat u određenoj ulozi proizvede u ljudima. Svaka druga vrsta „galame” i remećenja toka predstave ne bi se smatrala opravdanom, pa tako, vraćajući se na ovaj incident u Rijeci, upotreba mobilnog telefona dok traje predstava je čin nekulture i nepoštovanja institucije, glumaca, predstave, pa i ostatka gledališta.
Kada pričamo o kulturi ponašanja na javnim događajima, ne smemo da zaboravimo najvažniju stvar: kultura odlaska u pozorište stiče se od malih nogu, kod kuće. Roditelji vode svoje mališane na pozorišne matinee, gde prate najlepše priče i bajke, učestvuju u razgovorima s glumcima na sceni, ponekad plaču iz straha, a u većini slučajeva se smeju. U takvim situacijama na roditeljima je da već u prvom konktaktu s pozorištem nauče svoju decu, ako je potrebno i više puta ponove, šta je „lepo da se radi u pozorištu, a šta nije”. Deca prihvataju modele ponašanja koje primenjuju pre, za vreme i nakon predstave, koje kasnije u zrelom dobu u potpunosti sprovode.
Zapitaće se mnogi dok ovo čitaju o kom vremenskom periodu govorim i kada je to bilo tako idealno da su se deca tako kulturno obrazovala i uzdizala, s obzirom na to da je u današnje vreme situacija znatno drugačija. Pozorišta posećuje fin svet, to nije nikome promaklo, ali sve ih više posećuju oni koji ne pokazuju interesovanje za predstavu, već žele da „budu viđeni”, da fotografišu glumce na sceni, objavljuju svoj „story”, ustaju nasred predstave da idu u toalet, ispišu koji komentar o tome kako se „smaraju” i kako jedva čekaju da se „ovo” završi. I što ste veći „baja”, što više zveckate ključevima svog džipa, puckate žvakama, neprekidno pričate, ne vodeći račina u kakvom ste okruženju, to manje poštujete ljude na „daskama koje život znače”, ali i kulturnu instituciju koja se zove pozorište.
I ponovo se vraćam na Rijeku, na predstavu „Voz” i nemili incident, s nekoliko pitanja: kako (se) rešiti nemilog gledaoca koji narušava mir tokom predstave? Hoće li kulturan svet opravdati i stati iza čina gospodina Trifunovića, jer je za neobrazovane i nevaspitane ljude to jedina i prava reakcija ili će taj čin osuditi? Neko je njegovo ponašanje smatrao ispravnim, a neko nije. Za nekoga je ovo jedini način da se na nekulturu odreaguje istom tom nekulturom, jer okruženje u kome vlada prozaičnost, mediokritetstvo i kompleksi jedino takav rečnik razume. Hoćemo li i mi nekad, negde na nekulturu odgovoriti bezobrazlukom i nevaspitanjem ili je plemenitije i uzvišenije izdići se iznad situacije, pozvati obezbeđenje, nadležne u pozorištu ili policiju u najgorem slučaju, i rešiti ovakav zaplet? Hoćemo li ovakvim (ne)kulturnim postupkom postideti „uljeza”, ili će se on osetiti nadmoćnijim, jer ne razume jezik finog i lepog ponašanja? I konačno, dokle ćemo trpeti nekulturu?
Kao neko ko dugi niz godina radi sa decom, zapitala sam se čitajući članak o ovom događaju u Rijeci, koliki je naš udeo u tome? Koliko mi, prosvetni radnici, umemo i hoćemo da utičemo na svest naših učenika koji postaju, rastući i razvijajući se, aktivni deo društva u svetu odraslih i kolika je naša krivica i moralni pad ako u tome ne uspemo? Sva naša borba leži u tome da ih naučimo šta je kultura finog ponašanja, da ih ponekad uz dopuštenje škole i roditelja odvedemo u bioskop, u pozorište, na balet i u operu, na izložbu ili koncert i da im pokažemo različite vrste umetničkog stvaralaštva, ali i različite modele ponašanja u zavisnosti od događaja kojem prisustvuju. Na ovaj pragmatičan način, bila bih slobodna da kažem da se deca nauče svim pravilima lepog ponašanja. „Gvožđe se kuje dok je vruće”, lepo to kaže naš narod, pa zato nećemo imati potrebe da nekulturu rešavamo drskošću, niti otimanjem tuđeg telefona, već ljubaznim rečima, ali oštrim i jasnim da je neprimereno ponašanje vrlo ružno na svakom javnom mestu, bilo da se nalazimo u pozorištu, bioskopu, na baletu ili u operi. Ne treba da se poistovećujemo s nekulturnim ljudima, onda razlike među nama ne postoje, ne treba da budemo „Pepe tvor” koji će svoj miris, uglavnom neprijatan, ostaviti kao večni trag, već je neophodno da se na kulturan način izborimo s primitivizmom i „seljačizmom”.
S obzirom na to da sam optimista, smatram da je mirno i kulturno rešavanje problema za neke potpuna utopija i što lično na prostakluk, nekulturu i bezobrazluk reagujem potpuno suprotno, ali moja je moralna dužnost i obaveza da u tome istrajem, s obzirom na to u kakvom okruženju radim i sa kakvom starosnom grupom.
I na kraju ovog skromnog osvrta na slučaj iz pozorišta, dodaću samo da, kada jednoga dana u pozorištu sretnete nekog finog mladića ili devojku, koji sednu na svoje sedište i isključe mobilini telefon, znajte da je uz roditelje, prosvetni radnik uradio svoj posao najbolje što je umeo.
