Uspeh ili neuspeh u svakoj oblasti društva odraz je rada političkih izabranika i njihovog zalaganja za boljitak svih građana države kojom upravljaju. Kako izgleda svaka oblast društva danas u Srbiji, iz satelita se vidi. Pošto je oduvek na ovim prostorima i najmanji mikroaspekt života u strasnom zagrljaju politike i zavisi od političkih odluka, tako je, očekivano, i sa kulturom. Shodno tome, za uspehe ili neuspehe u ovoj oblasti najodgovorniji je prvi čovek ministarstva, te ćemo njemu posvetiti ovaj zapis.
Pogledajmo realno i zapitajmo se kakva je kulturna klima trenutno u ovoj izmorenoj i izmučenoj zemlji. Možemo iz cuga zaključiti da i nije baš neka, tačnije prave građanske kulture, odnosno onoga šta se naziva mainstream-om zapravo uopšte da nema ili ga ima u tragovima. Drugim rečima, ono šta bi sintagma mainstream kultura trebalo da označava, u Srbiji je daleko od sopstvenog značenja – ovde reč kultura gotovo da ne postoji, a mainstream je postao sinonim za bizarnu, prenaglašenu mešavinu folklora i modernog, koja svakodnevno iskače sa TV ekrana, radio talasa, iz časopisa i srednjih strana dnevnih novina, i hvata nas za vrat.
Jasno je da država nema jasno definisanu strategiju, pa čak ni viziju, mainstream kulture, one koja bi trebalo da, kao u svim normalnim zemljama, zadovolji ukuse što šireg duhovnog radijusa građana, ali i da se drži visokih (ili bar bazičnih) standarda koju ova oblast zahteva. Inače, mainstream uopšte nije samo „prosek” ili puka zabava za široke narodne mase, kako je opšte prihvaćeno, već presek širokog spektra potreba građana za kulturom i uživanjem u njoj.
Zbog nedostatka takve strategije, kao što svakodnevno zapažamo, glavni kulturni tok je postao veoma sličan onom kojeg smo videli i već doživeli tokom devedesetih godina u Srbiji, a svi ga se dobro sećamo. Preživeli smo jedan potpuni kič i odsustvo svake pretenzije ka umetnički lepom. Gledali smo kroz prizmu šljokica, turbo-folka, samo glasno, čaše lomim, dizel, pit-bul, 200 na sat i tako to. Danas, umesto da država ponudi jasnu kulturnu politiku kakva dolikuje ozbiljnim zemljama, ona građanima servira potpuni revival devedesetih, koje su izgleda, pritajeno i podlo, sve vreme čekale pravi trenutak za povratak, a što su i dočekale u poslednjih nekoliko godina.
Dakle, to je odraz viđenja mainstream-a našeg trenutnog Ministarstva kulture? Da li je to ono šta ministar vrednosno smatra da je prava stvar za najširi sloj društva koji bi trebalo da uživa u oplemenjivanju duha? Ili je takva vrsta „kulture” trenutnoj političkoj eliti bliska, najbolje je razume i uživa u njoj? Možda se ministar ne razume baš najbolje u svoj resor pa ne bi išta da dira? Najverovatnije, jer svakodnevno slobodno budalisanje u javnom prostoru nekakvih pajaca – prostitutki/žigola, bilderki/a, starleta/na, denserki/a, rejverki/a i sličnih, navodi na pomisao da je kreiranje mainstream kulture zapravo prepušteno tzv. „televizijskim produkcijama”, muzičkim biznismenima, vlasnicima splavova i kafića, a ne Ministarstvu kulture Republike Srbije.
Uz sve to, kao što znamo, na mesta direktora institucija kulture postavljaju se stranački kadrovi, koji često da nisu ni prošli pored pozorišta ili ikad bili na koncertu klasične muzike, ali veza sa resorom koji duže im je ta da u realnom životu glume u pozorištu lutaka. Neretko kulturnu politiku kreiraju šoferi, šumari, kafedžije, ili pak, ekonomisti ili građevinci (uz svako poštovanje prema svim ovim zanimanjima), svakako ljudi iz struka koje nemaju baš mnogo dodirnih tačaka sa ovom oblašću. Šta onda očekivati od kulturne scene i ponude?
By the way, vođenje ovog bitnog segmenta života plaćaju građani Srbije kako bi im delegati u kulturi, a na privremenim radnim mestima ministra, pomoćnika, sekretara itd. u ovom Ministarstvu, omogućili da uživaju kulturu, a ne u lošoj zabavi i opasnoj nekulturi. Stoga, ministre kulture, sa diplomom Pravnog fakulteta, počni da radiš svoj posao!
Na kraju, sama se nameće misao da možda doživimo da nam za vreme ove vlasti ministarka kulture (i informisanja!) konačno bude Zorica Brunclik.
P.S. U prilog tvrdnji da ponovo preživljavamo devedesete ide i to da sa TV ekrana opet iskaču likovi iz tog ludog vremena, neki voditelji i voditeljke, gosti, glumci, izvođači, asovi… za koje smo naivno mislili da ćemo ih zauvek zaboraviti, a tu je i grande comeback BK TV (ili BK Nova televizije). Ne zaboravimo da pomenuto ministarstvo nosi pun naziv Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, te je prvi čovek ovog resora zadužen i za informisanje, gde se, kako vidimo, a i svi pričaju, još slabije snalazi u svom poslu. A tek je resor informisanja druga priča.
