Ovde će uvek biti sjajno!

Nije tačno da život u Srbiji i nije neki život, niti da ovde nikad neće biti dobro. Onaj ko drugačije kaže, taj kleveće i laže. Tako nešto može da pomisli, izusti i po raznim blogovima piše samo neko ko je zlurad, pijan, lud i nerealan ili neko ko uopšte ne živi ovde. Dakle, najtačnije je da je danas Srbija najidealnije mesto za život na svetu. Istina, do pre nekoliko godina nije bilo tako; tada se izuzetno loše živelo, ali izvesno je da je sada sasvim drugačije.

Sve se promenilo kada je polako, korak po korak, na kormilo države došao jedan vizionar, čovek nadnaravnih sposobnosti, neko ko je spreman da svoje lične i interese svoje partije podredi običnom narodu, njegovim potrebama i željama. Konačno je došao taj dugo očekivani mesija, davno pomenut u nadaleko čuvenom proročanstvu iz Kremana. Stari kremanski proroci, koji su u zasenak hitnuli i onog francuskog šarlatana i picopevca Nostradamusa, mudro su zborili: „I tada će zemljom Srbijom hoditi jedan div-čovjek, otvoriće vrata rajska za narod svoj, a tog mrskog, repatog tiranina u vatru ognja vječnoga baciti”. Tako kazano – tako i bude, jer ko će bolje znati šta nam u budućnosti treba, nego naši svetli stari iz daleke prošlosti. Narod je polako počeo da se budi iz viševekovnog zimskog sna, a uz čoveka kojem je mogao da veruje i u koga je uložio sve nade, do tada tako bestijalno pogažene. Tako je taj div-čovek je od prvog dana nameštenja za prvog potpredsednika u tadašnjoj jadnoj vladi Pavarotija iz Žitorađa, pokazao sve svoje potencijale i svu neutaživu želju za vlašću, kontrolom i moći. Naravno, sve za dobrobit naroda. Gordo je koračao u susret svim nedaćama, pobednički je prevazilazio sve prepreke. I tako, korak po korak, mic po mic, dok si okom trepnuo – eto nama sjajnog života i te toliko željene bolje budućnosti! Ono šta je vekovima bilo krivo, ovo nadprirodno biće za tili čas je ispravilo.

Sada je Srbija velika i ponosna zemlja. Na njeno čelo konačno su došli najbolji, najmudriji, najpravičniji, najobrazovaniji. Oni je nikada ne bi dali ni za sva blaga ovog sveta. Nikada ne bi svoje ljude bacili u čeljusti belosvetskih lopova i lupeža, nikada ne bi prodali oranice, planine, vode nekim tamo strancima iz dalekih zemalja, čije ime jedva da umeju da izgovore, a još manje da na mapi sveta pokažu tu daleku zemlju odakle su došli. Ni za šta na svetu oni se ne bi uljuljkali u već tako dobro, vekovima uhodavan sistem laži, manipulacije i nerada, već će taj sistem rasturiti iznutra, u paramparčad ga razbiti kao Darkwood Dub i po vetru rasuti, kao onaj krug iz pesme EKV. To je pobednički tim iz budućnosti. Konačno ova mala ali pravična zemlja utire put svoje sjajne sudbine.

Podsetimo se, pre samo nekoliko godina, Srbija je bila na ivici propasti, bila je to jadna i beznačajna zemlja bez nade i osmeha, zaglibljena u mrak i čemer istorije. To je bila bankrotirana država puna kriminala sa izuzetno visokim stepenom korupcije u svim porama društva i na svim nivoima vlasti, zemlja sa nesposobnim političarima, nepravičnim sudijama, trapavim vojnicima i potpuno represivna prema svojim građanima. Ta država je lutala po svetskoj geopolitičkoj sceni i vrtela se u krug.

Srbija je danas zemlja srećnih i zadovoljnih ljudi. Njena izuzetno dobro opremljena vojska puna srca brani svaki pedalj domovine od zlih i zavidnih dušmana na njenim granicama. Ti presrećni paori neguju zlatno klasje od koga vredne pekarske ruke mese hleb od tri dinara za sve njene građane. Gladnih nema. Ljudi u belom gotovo da nemaju posla – zdravstvo je na tako visokom nivou da je u ovoj zemlji bolestan samo onaj ko ne želi da bude zdrav. Kriminalu i korupciji nema mesta jer je tu naša uvek budna obična i komunalna policija, pa da vidimo ko je taj ko sme da na ulici prodaje struk mente iz svoje bašte, heklane mušeme ili lubenice iz kamiona, moj bato! U ovoj zemlji se danonoćno radi i nešto novo gradi. Radnici sa pesmom na usnama odlaze u svoja fabrička postrojenja, udarnički tope željezo i kuju vruć čelik. Srbija je premrežena odličnim zemljanim i vazdušnim putevima; doslovno preko noći izgrađen je neki novi most, neki novi koridor koji spaja pašnjak i trg, spojivo i nespojivo. Ne grade se samo novi stambeni blokovi, škole, vrtići, ustanove visoke kulture, već niču celi novi gradovi, uslovni i najmodernije opremljeni. Mediji su potpuno slobodni i nezavisni, objektivno i nepristrasno izveštavaju, a školarci su toliko gladni novih znanja, da ih je teško iz školskih klupa isterati. Ne postoji sportsko nadmetanje na kome se ne zavijori srpska trobojka i ne miču usne uz tekst državne himne. Ljudi su bezbrižni, deca su srećna, cveće cveta, leptirići lete, potok žubori…

Od sada pa zanavek ovde će uvek biti sjajno!