Ovde nikad neće biti dobro. Budimo pošteni i iskreni – nikada dobro nije ni bilo, jer ovde DOBRO ima potpuno bizarno značenje, koje odudara od suštine i prilično je nepoznata kategorija.
Ovde DOBRO označava ubogost u duhu, neznanje, inat, glupost, taj glupi inat, tu inadžijsku glupost (jer inat + glupost uvek idu zajedno), budalisanje, bahatost i oholost… Doje nas tim čuvenim „inatom” kao vrhunskom vrlinom. Ne, inat nije vrlina, to je kategorija svojstvena infantilnom duhu.
Ovde je DOBRO ako ubiješ kuma, brata, prijatelja; DOBRO je mučiti zdrav razum, maltretirati neistomišljenike do granica iznemoglosti; DOBRO znači lupiti šakom o sto, udariti šamar, ućutkati svakog čija se boja glasa ne dopada tom jačem, kao da je on „moralna gromada” od koga sve počinje i sa njim se sve završava.
Ovde su najlošiji najbolji, najgluplji genijalci, neradnici trudbenici, najslinaviji vrlinom plene, lažovi najiskreniji, ubice cenjeni donatori crkava i manastira, kurve bludnice smerne majke, ovde je užas super furka, a lepota duha i finoća je smešna i potpuno bespotrebna.
Ovde se vlada bolom, tugom, nevoljom i lažima o mogućnosti boljeg. Ovde je i najplemenitije ljudsko osećanje – LJUBAV, pod stalnom pretnjom oštrice giljotine; porodice se rasturaju zbog nemogućnosti postojanja pristojne budućnosti, ljubavnici se rastavljaju uz „opravdanje” da nemaju perspektivu, izlaze iz zajedničke borbe i svako svojim putem kreće u neizvesnu, ali izvesno bolnu, nepredvidljivu budućnost. Ovde se sve manje gaji mentalitet pobednika, a sve više prepušta slučaju i nadi da će se „desiti nešto dobro” i to bez jasne vizije, jer se svaki pokušaj boljitka završava razočaranjem.
Ovde se stomaci pune pobedama fenomenalnog Novaka Đokovića, silikonskim sisama i usnama drolja sa Ibarske magistrale, virenjem u intimne živote bizarnih TV lica i zvezdica, lažima o planetarnim uspesima zemlje (i to jedino zahvaljujući nadčovečanskim naporima vladara, bez koga bismo, kako nas korumpirani mediji uveravaju, ostali bez sunca i vazduha). Ovde radnici sebe povređuju, ne bi li skrenuli pažnju na svoje postojanje, a zdravlje i život dece zavisi od broja poslatih SMS poruka (što je za zasebnu analizu).
Ovde ne postoji demokratska svest, svest o zajedništvu, zajedničkoj zemlji svih njenih građanki i građana, ma koje nacionalnosti, boje kože, religije ili seksualnog opredeljenja bili; maši se suština, a pridaje se značaj formi – važnije je „čiji si ti mali?”od toga šta možeš da učiniš za svoju zajednicu, grad i svoju zemlju, čime možeš da doprineseš boljitku i kvalitetu života svih, a ne samo bande kojoj pripadaš. Ovde oduvek državom vlada vođ, vladar, kralj, imperator, vožd, car, general, banda, kartel, braća, vrač i bog svih jadnika podanika. Ovde državom vlada (a ne upravlja) onaj koji dobije najviše glasova uplašenog „glasača”, koji pod pritiskom i strahom za porodicu, radno mesto, budućnost svoje i sve druge dece, robotski zaokružuje unapred zadati broj. Čak i iza paravana na biračkom mestu, na tajnom glasanju (što je osnovno demokratsko pravo svakog građana slobodne zemlje), sluđeni se birač pita da li neko nekako posmatra njegov kružni pokret hemijskom olovkom (btw, u pristojnim zemljama, izuzetno je nepristojno pitati kolika ti je plata i za koga glasaš). Opet se strah uvukao u ljude.
Da, strah se zlokobno uvukao u duše, srca, meso i kosti; ulicom hodamo pognute glave, a ne visoko i ponosno uzdignuta čela. Plašimo se da kažemo ili uradimo nešto što se neće dopasti vođi i njegovim potrošnim pionima, svakim našim korakom. Pa čak se i u kafani, oduvek jedinoj slobodnoj teritoriji, govori u pola glasa, i to samo pred najpouzdanijim prijateljima. Sumnjičavost je opet zavladala; balkanski špijun vreba i zapisuje u dobijeni tefter ko je šta i kada pričao o gladi, bedi, nepravdi, nemogućnosti napretka, o golotinji carevoj.
Ovde se gubi razum, vreme, život, ljubav, lepota, snaga, realnost, gubi se ČOVEK kao biće.
Verovatno da je slično stanje i u nekim drugim državama diljem planete, ali mi to ne znamo jer mi živimo ovde i sada.
Mala digresija: postoji ruski dokumentarni film pod nazivom „Under the Sun” o snimanju dokumentarno-propagandnog filma o malenoj Zin-mi i njenoj porodici u Severnoj Koreji, a za potrebe tiranskog režima. Film prati pripreme ove preslatke i bistre devojčice za pristupanje Korean Children’s Union, nekoj vrsti Saveza pionira, sa namerom da učestvuje u proslavi tzv. Day of the Shining Star, odnosno državnom prazniku proslave rođendana Kim Džong Il-a, oca sadašnjeg diktatora Kim Džong Un-a. Glavni glumci, inače amateri i pažljivo odabrani pripadnici severnokorejske više klase, izigravaju srećne i zadovoljne ljude. No, iz satelita se vidi da ne mogu da sakriju strah od toga da li će se njihova „gluma” dopasti ili ne tom malom, isfrustriranom i iskompleksiranom debeljku, ljubitelju Mikija Mausa i Paje Patka, NBA lige i Denisa Rodmana, Kim Džong Un-u, tiraninu što sebe bogom smatra. Taj strah je konstanta ovog frustrirajućeg filma.
Zapitajmo se da li želimo da drugi deo filma, „Under the Sun 2”, bude snimljen u Srbiji?
