Ivan i Bojan, Mitar, Saša, Orhan, Nenad i Zoran, Dušan, Vojkan, Ljuba, pa Jelena, Ivana, Milica, Aida, Svetlana, Zana i Juca, Zdenka, Mila i Vladana, pa tek još i Enver, Mikica, Janoš i Dragana i Iva, Evica i Tibi i Joži… samo su neki naši prijatelji koji su odlučili da svoje prethodno biće u obliku lutke slamom, bolom i besmislom napunjenom, ostave da obamrlo visi na konopcu velikog majstora-lutkara, kockara životima i ratom i budućnošću, silnog gospodara svih naših vremena, i da pokušaju da usvoje te nebožje rituale tamo nekog nepoznatog i nepriznatog plemena na još uvek nama neotkrivenom kontinentu, po kosmičkim merilima od nas beskonačno udaljenom.
To su samo neka imena iza kojih stoje ljudi koji su otišli iz ove lepe ali tužne zemlje. Otišli su „negde preko“, šta god to značilo. U prošlim danima oni su osvojili ponos, imali su spokoj i ruku prijateljstva, ali su u prošlim danima izgubili sve u posledicama rata nerešenih istorijskih zavrzlama.
Jelena je, posle Amsterdama, Johanesburga, Londona, konačno dom našla u Berlinu gde, kako kaže, uživa u „poslednjim danima kapitalizma“, vozi bicikl, ide na koncerte i izlete, ne radi već čuva malog sina Vasilija i ne buni se. Joži iz Vojlovice svira violinu i gitaru po američkim rok bluz džez klubovima i odlično mu ide, nedavno je kupio novi pedal efekat i veoma je srećan. Tamo su još i Meda, Sara, Bojan, Uroš, Maja, Vlada, Kanda stariji, Žare i Ivona, a Danijel vozi kamion u Kanadi. Ivana i Stevica su se skrasili negde u Kini, ona predaje engleski jezik simpatičnim Kineščićima, a on se zanima kompjuterima u nekoj finoj firmi. Kažu da im je sasvim OK, da je Kina zemlja ogromnih mogućnosti i potencijala. Jedna druga Jelena i Vesna lete po belom svetu „Emiratovim“ ili „Quatar“ avionima, mućkaju koktele i ugađaju putnicima, kao prave stjuardese. Kad ne lete, slobodne dane provode u Dubaiju, u istom gradu gde u nekom hotelu Sandra svira klavir i zabavlja goste. Ima još mnogo takvih naših prijatelja. Sve su to naše Pančevke i Pančevci koji su trčali ulicama ovog grada, ovde odrastali i znaju mu svaki džep.
Ima i onih, još uvek ovde, koji iz raznih razloga, možda ne želeći, ali primorani, moraju da Tamiš zamene nekom drugom rekom, Narodnu baštu nekim drugim i raskošnijim parkom, a prijatelje i poznanike nekim drugim dobrim ljudima, raznih boja kože, kulturnih modela i životnih shvatanja. Nesumnjivo da treba imati hrabrosti za ovaj poduhvat. S druge strane, kako izgleda, ta hrabrost se gradi zbog nemogućnosti građenja budućnosti, zbog besperspektivnosti, zbog saznanja da će nas Domanovićev vođa zauvek, iznova i iznova, voditi u ambis. To vide i Danijela i Filip, tako da ubrzano uče mađarski jezik ne bi li dobili mađarski pasoš i iz susedstva radili svoje poslove, ona arhitekturu a on start-up projekte, iako nikad nisu zgazili na tlo države čiji građani nameravaju da budu. Hiljade je ljudi željnih boljeg mesta za život, koji poput njih, istražuju porodično stablo, kako bi pronašli neku zagubljenu babu Mađaricu, pradedu Rumuna, dedu Bugarina ili prababu Slovakinju i da nekim čudom, na osnovu toga postanu državljani neke od ovih zemalja Evropske unije, što im otvara široku lepezu mogućnosti. Opet se posećuju ambasade stranih zemalja i opet se naveliko čuje to magično „negde preko“.
Premnogo je primera odlaska i pokušaja odlaska „negde preko“, koji je već godinama sinonim je za bolji život i prosperitet, iako često bez jasne vizije tog prosperitetnog boljeg života. Ta sintagma je sinonim za ono šta nećeš, šta ne želiš od sopstvene zemlje i puka potreba za „normalnim životom“ i slobodom, a koju ti sopstvena zemlja ne pruža. Inače, obično se u istoj rečenici nalaze „negde preko“ i „normalan život“.
Tako, na izlaznoj kapiji Aerodroma „Nikola Tesla“ (tada Aerodrom „Beograd“) ili na peronu 43 prljave beogradske autobuske stanice, dok čekaju „Eurolines“ bus, svi oni gore pomenuti u sebi pevaju poznatu pesmu „Zemlja“, ali sa pomalo modifikovanim tekstom i time vrlo izmenjene suštine – „Ovo nije zemlja za nas, ovo nije zemlja za sve naše ljude, ovo nije kuća za nas, a nikako nije za svu našu decu“.
* Parafraza pesama „Zajedno“ i „Zemlja“ grupe Ekatarina Velika
