Nesumnjivo je da sadašnje nezavisne/neovisne balkanske države, nastale iz nekada velike, ponosne i u celom svetu poznate Jugoslavije, svaka za sebe, ima manji ili veći uspeh na planu sreće i zadovoljstva svojih građana. Prema onome šta se može čuti od običnih građana svih ovih zemalja, zajednica šest republika je ipak bila stabilna država, dok sada svaka od ovih novonastalih državica izgleda smešno i liči na malo, zavisno (od stranog kapitala) i musavo, razmaženo derište. Koliko se sećamo, ideja Evrope je bila da Jugoslavija bude prva zemlja tzv. istočnog bloka koja će ući u Evropsku uniju, a samim tim bi pristupni evropski fondovi bili usmereni u njen razvoj. Ipak, kako to obično biva, došle neke budale i pokvarile sve, i to na najgori mogući način – bestijalnim, brutalnim, bratoubilačkim ratom (ili brzinskim otcepljenjem). Neki bizarni ljudi su mislili da je bolje odvojiti se međusobno nego zajedno prosperirati i stvarati bolje uslove za buduća pokolenja. Od prvog pucnja, startnog znaka za raspad jedne ozbiljne i poštovane evropske države, prošlo je više od četvrt veka. Dakle, više od dve i po decenije, više od 23 miliona ljudi (koliko je Juga imala stanovnika 1991. godine), „ubira plodove” takvih „državotvornih“/„domovinskih“ politika, bilo u svojim novim državama ili raseljeni po celoj planeti. Rat je prošao, ostavio žrtve, rasturio sve što je moglo da se rasturi, a granice su ostale gotovo iste, one AVNOJ-evske, iste one radi čijih menjanja su se neki ljudi devedesetih godina ubijali, navodno „u naše ime“ i za dobro svih nas. Ne treba smetnuti s uma da je Srbija pretrpela i bombardovanje zbog takve i tako vođene (vođine) politike.
Zapitajmo se kako bi Srbija trebalo da izgleda danas. Naravno, ima više škola mišljenja – jedni žale za starom Jugom, drugi za projektom Velike Srbije, a treći samo za običnim, normalnim životom, kojeg kasnije nikada nije bilo, ma ni u tragovima.
Jedna od škola mišljenja je sledeća i, čini se, veoma logična. Dakle, u današnjoj Srbiji, da je pravde, države i sistema, SPS, SRS i JUL bile bi zabranjene partije zbog svog aktivnog delovanja na terenu tokom devedesetih, sve političke figure tadašnjeg režima doživotno lustrirane, a mnoge od njih i na robiji. Takođe, sve bezbednosne strukture iz devedesetih bile bi rasformirane, dosijei otvoreni i zločinci privedeni pravdi. Kao uostalom i u Vojsci, koja bi bila očišćena od ratnih mastermind-ova, a ukoliko tribunal u Hagu ne bi imao mesta da primi sve te vrle generalisimuse i slične militantne likove, oni bi vreme provodili u domaćim bajbocima, gde bi analizirali svoj „doprinos“ tokom prošlih ratova. Shodno tome, Srbija bi dala sve od sebe da povrati ugled, izuzetno ukaljan nepočinstvima svojih političkih šefova, pa bi ambasadori Republike Srbije, prvenstveno u Zagrebu, Sarajevu i, već u kom administrativnom zvanju i rangu, Prištini, ali i kolege u Podgorici, Ljubljani i Skoplju, svakodnevno naporno radili na popravljanju porušenih odnosa između ex-YU država. Naravno, podrazumeva se da bi već bila rešena sva ubistva iz poslednje decenije 20. veka, kao uostalom i ubistva novinara, a počinioci i nalogodavci privedeni pravdi. Kako bi dokazala iskrenu posvećenost demokratiji i njenim vrednostima, Srbija bi snažno stala na stranu jedinom antifašističkom pokretu u Drugom svetskom ratu na prostorima tadašnje Jugoslavije – partizanskom pokretu i baštinila vrednosti tog pokreta, otkrivala bi istoriju, ali ne bi je relativizovala, već bi ovoj temi pristupila temeljno i pravično. U tom smislu, 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, Srbija bi obeležavala zajedno sa svojim saveznicima u tom ratu, sa ciljem očuvanja osnovnih vrednosti Evrope – antifašizma, demokratije i zajedništva. Obrazovanje bi išlo u istom pravcu – deca bi učila da u rukama drže knjige, a ne zvona i praporce i škole bi bile no passaran mesta za bilo koju crkvu. I ne samo škole, već baš sve državne institucije, jer Srbija je sekularna država, zar ne? Univerziteti bi bili mesta za razmenu najnovijih ideja, rasterećeni crkvenih dogmi i zločinačkih ideologija, a ne mesta na kojima se sadi seme mračnjaštva, revanšizma i inkvizitorstva.
Pod ovakvim okolnostima, Srbija bi bila rado viđen gost u drugim državama, ali i sve traženiji partner u političkim i ekonomskim odnosima u zemljama regiona i Evrope. Takva Srbija bi se jasno odredila prema svakoj nepravdi, prateći realnost, a ne emotivni odnos za neku državu ili politiku. U tom smislu, od Rusije bi zatražila ekstradiciju Mirjane Marković i Marka Miloševića, ali i svih zločinaca i kriminalaca tamo sakrivenih pod zaštitom ruskih tajnih službi, a pokušaj spinovanja istorijskih okolnosti u Mirinim memoarima „Bilo je to ovako“ ostao bi bez odjeka publike i u startu odbačen, jer knjiga zapravo nikada ovde ne bi ni bila objavljena. U takvoj Srbiji, prirodni priraštaj bio bi pozitivan, mnogi obrazovani ljudi koji su pobegli iz zemlje tokom devedesetih vratili bi se kao uspešni profesionalci i radili na njenom jačanju i boljoj budućnosti. U takvoj Srbiji bi se deca radovala, bila sita, vredna i ponosna. U takvoj Srbiji bi vredelo živeti.
