Nemoguće je probuditi se ujutru, a ne dobiti rafal po mozgu, i to svim sredstvima iz „sredstava javnog informisanja”, na prvi kliktaj na remote control. Tek da ne zaboraviš gde si. Svakog jutra, kao na komandu, svaki kanal TV na ekranu blješti ružičastim optimizmom još od današnjeg svitanja i jučerašnjeg sumraka; budimo se uz vesti o gigantskim poduhvatima marljivih graditelja naše bolje budućnosti i uz grafikon sa crveno-plavo-belom strelicom koja se pod uglom od 56,4 stepena nezaustavljivo kreće ka podeoku od 100 odsto u gornjem desnom uglu. Slušamo kako nam sjajno ide, kako je budućnost puna lepršavih mogućnosti za sve građane ove naše male, ali ponosne zemlje dobrih domaćina. Uskoro će biti neviđeno dobro, kažu, samo što nije; odbrojavanje je već počelo, budućnost čeka iza ugla i počeće čim Elektro pionir iz pesme Darkwood Dub-a bude uključio napajanje za mehanizam sreće svih građana Srbije. Tu se frljaju projekti, potencijali, investicije, programi, planovi, rastovi, aranžmani, paketi mera, paket aranžmani, pajp-lajnovi, duing liste, neke druge liste, skačući BDP-ovi, ememefovi, procenti… i sve to nama ide baš onako, super. Kako bismo predahnuli od friških super prognoza-hipnoza za naredne vekove pod ovom vlašću, ali i od gostovanja nekakvih čudesnih likova iz basni, koji nas ubeđuju u taj hiper boljitak, iz plazma ekrana emituje se neka visoka umetnost, neko bogougodno muzičko delo šljokicama optočenih dama, na visokim platform-štiklama i u fluorescentno zelenoj haljinici.
I tako danonoćno – veselje na sve strane, sve pršti od superlativa, lajt-šoua, suvog leda, šege, smeha i aplauza. Kreatori medijske scene, ti vrli medijski trudbenici, svakog dana nam poručuju da smo u sigurnim rukama časnih gromada i narodnih pregalaca i da nema bojazni za našu budućnost. Zbog svega ovoga valjda bi trebalo da nas preplavi nekakav neobjašnjivi talas nekog čudnog i prijatnog osećanja, nekog meditativnog spokoja; nešto kao zen ili slično, kao nešto što rade jogini, fakiri, TM gurui ili ko već (no, oni slično stanje sami izazivaju, njima ne izlazi iz ekrana jer ni nemaju TV). Uz obećanja, pesmu i sve „šta narod ište”, mašina radi i bespogovorno pljuje srebrne konfete.
Ipak, glava puna teških misli pod čijom se težinom krive i duša i krsta, svakodnevica okovana stresnim obavezama, neizbežne budalaštine na svakom koraku, kao i letimičan pogled na prazan novčanik, bez vidljive mogućnosti da će u skorije vreme biti napunjen, u teškoj su disharmoniji sa onim što se čuje i vidi iz studija raznih TV Bastilja. Običnom čoveku ništa ne znače super zajebana terminologija sa ekrana, osećaj punog stomaka i divan život pod TV hipnozom, već zaista pun stomak u svakodnevici normalnog života, bez bespotrebnog ulaženja u te strane pojmove.
Za one koji nisu stavili virtual reality naočare, TV ekran bljuje sve neke mračne stvari, manipulacije, laži, spinove, prazna obećanja, neke se bizarne figure plaze i govore ružne reči, viču, prete i po stolu udaraju, čuje se grozna muzika… nekakva strašna realnost se vidi, bezuspešno prikrivena i u šareno odevena. Ta realnost je drugačija od one TV/državne/zvanične, za većinu građana mnogo je turobnija, i to ne samo za one bez VR naočara. Takva se stvarnost na svakom koraku prikazuje u ljudima i njihovim obezvređenim životima u jednom urušenom društvu koje je ostalo bez osmeha i radosti. Ogleda se u propalim gradovima i još jadnijim selima i njihovim slabim mogućnostima pred orkanskim naletom posebne vrste društvenog uređenja – „burazerskog kapitalizma”. Vidi se takva, dakle drugačija, stvarnost i u tromosti najviših institucija sistema, ministarstava, parlamenta, sudova i u njihovoj neažurnosti kada treba da izađu u susret građanima (s druge strane, neverovatno su ažurne kada građane kažnjavaju, globe, naplaćuju, plene im robu…). U toj nezvaničnoj državnoj stvarnosti postoje i kaste povlašćenih i poniženih vlasnika ličnih karata, postoje oni koji drže bič i leđa onih što nose teret teškog rada. Da skratimo, realnost je da većini građana Srbije nije dobro, uprkos plotunima hvalospeva koje TV kanali i ostali mediji svakodnevno ispucavaju za te vrle kapetane našeg broda i njihov kurs. U stvarnosti, ti plotuni odzvanjaju kao petarde.
Bolje je udaviti se u reci nego u TV kanalu.
