U politiku sam ušao sa navršenih 18 godina. Dakle, uzbuđenja nije manjkalo, ali je valjalo srušiti Slobu i ekipu. Učlanio sam se u LSV, jer mi se dopadao program stranke i jer je imala imidž građanskog pokreta – vrlo liberalnih shvatanja. Iskreno, gotivio sam Čanka. Njegovu duhovitost, brzinu razmišljanja i stavove koje smo delili. Čitav mesni odbor je po članstvu, kako su to protivnici govorili, mogao da stane u jedan lift. OK, malo veći teretni lift. Nakon šest godina i famoznog 5. oktobra, došli smo na vlast. Brzo su prošla vremena euforije i shvatio sam da su neka obećanja i planovi iz programa samo delimično ispunjeni. Članstvo se upetostručilo, nije više bilo tog lifta koje je mogao da ih podigne, a Nenad je prešao na tamnu stranu sile. Ja sam napustio stranku i zarekao se „nikad više u politiku”.
* * *
Pre neki dan, ispred jednog velikog pančevačkog supermarketa, ugledao sam devojčicu kako u po bela dana spava na klupi. Kasirka mi reče da ona tu svakodnevno prosi, ali i da odlazi kući tek kasno uveče. Par dana kasnije naletim na poznanika, inače vaspitača u domu za nezbrinutu decu. Pomenem mu ovaj slučaj, a on mi odgovori da zna o kome je reč. Kaže – otac joj je alkoholičar bez posla, živi sama sa njim i njemu ostavlja sav novac koji dobije prošnjom. Dovodili su je nekoliko puta u dom, okupali je, nahranili, ali bi svaki put pobegla nazad kod oca. Lako je postati otac. Teško je biti roditelj. Socijalni radnik verujem, najlakše.
* * *
„Nikad više u politiku” trajalo je do 2016. Nisam više mogao da trpim, ne samo AV-a, već one Pančevce koji su listom „prepoznavali njegovu energiju”. Ušao sam u Novu stranku. Dok sam se bavio novinarstvom, imao sam priliku da intervjuišem Zorana Živkovića, tada premijera Srbije. Nije ostavio na mene neki utisak, arogantan, mutan tip, koji je želeo što pre do vrha. Ali je ipak bio zakleti borac za slobodu, što mi je u tom trenutku bilo dovoljno. U stranci sam zatekao razne likove, zaraćene struje, koji su valjda već podelili među sobom fotelje koje još nisu ni izašle iz fabrike nameštaja. Valjalo je od toga napraviti gradski odbor. Počeli smo sa akcijama i redovnim konferencijama za novinare ili bolje rečeno konferencijama za tada još uvek slobodni Pančevac i TV Pančevo. Potonju je Radoica već bezecovao, tako da nam je uskoro preostao samo Pančevac. Već sam hteo da odustanem, jer smo daleko više energije trošili na borbu unutar stranke, nego sa vlašću. Ali to je bio tek početak. Nekako smo sklepali Gradski odbor i krenuli da se pripremamo za nadolazeće lokalne izbore. Medijska pomrčina je bila pregusta, ali glavna ideja je bila ujedinjavanje opozicije na lokalu. Ispostavilo se da će pre Pančevo imati planinski vazduh, nego što će se to desiti. Pančevo je bila jedna od tri opštine u Srbiji u kojoj je na vlasti bila koalicija SNS-DS. Ostalu „opozicionu” boraniju te koalicije da i ne pominjem.
U načelu su svi prihvatali ideju ujedinjenja opozicije, ali samo u načelu. Marinika Tepić nas je htela na svojoj listi (LSV), ali na pozicijama na kojima ni taman da smo bili na listi SNS-a ne bismo ušli u Skupštinu Grada. Demokrate se nisu ni pojavile na razgovorima, pa smo na kraju zaglavili sa LDP-om (tada takođe na vlasti). Ipak, na tim izborima ostvarili smo svojevrstan rekord u dobijenim glasovima. Naime, dobili smo smo manje glasova nego što smo imali potpisa za kandidaturu. Sećam se da smo u izbornoj noći, prilikom prebrojavanja glasova shvatili da je na biračkom mestu na Tesli prebrojano 17 listića više nego što ima upisanih birača. Pozvao sam poznanike iz Dosta je bilo da podnesemo zajednički prigovor. Odbili su uz obrazloženje: „Mi smo tu dobro prošli”. Tada sam pomislio – nema Vučić o čemu da brine, mogao bi samo da poželi ovakvu opoziciju. Sutradan sam podneo ostavku. U intervjuu za Pančevac sećam se razočarane novinarke, koja mi je prenela da su gotovo sve stranke bile za moju ideju predizborne koalicije, ali su stranački odbori stavljali veto. Politika u Pančevu nije u stilu „mala bara puno krokodila”, već više nekako valjanje u bari. Zarekao se „nikad više u politiku“. Opet.
* * *
Na Vučićev miting u Pančevu dovezla se raznim autobusima gomila SNS-ovaca. Bilo je tu puno Pančevaca iz Kikinde, Kladova, Tutina, Novog Pazara… Jedna od tih Pančevki, vidno umorna i frustrirana uslovima prevoza Vučić transa od ko-zna-gde, urliknula je na moju poznanicu na ulici, iznervirana što ih ova snima mobilnim telefonom: „Jel baš moraš da snimaš?” Baš ona koja, eto, nije morala ceo dan da putuje na miting iz južne Srbije u tamo neko Pančevo, već je baš želela da čuje preCednika i uživa u gužvanju sa preznojanim putnicima ograđenih i zbijenih od strane stranačkog obezbeđenja, jer gušće izgleda više.
* * *
Na ulicima Pančeva sreo sam novinara Živkovića kako fotka urbanističko čudo, tj. zgrade koje se dižu na sve strane (bar nešto da se diže kod starije populacije političara). Kaže mi da je sve to nelegalno. Kažem – znam. I da će sve to morati da se ruši. Sećam se da sam tog trenutka pomislio da li je ovoj čovek lud ako zaista veruje u to?! Posle razmišljam, u pravu je, ali naravno da je ovo pravna država kao što naravno nije. Da li sam onda ja lud? Zaključak se sam nameće – najveća i verovatno jedina pozitivna tekovina sadašnje vlasti je da nas natera se svi zapitamo da li smo ludi?!
Tačnog odgovora u stvari i nema. Ili si oguglao ili si popustio. Jedino je krivac isti u oba slučaja.
* * *
Protesti, šetnje… U razgovorima sa prijateljima stalno se vrte ista pitanja: Da li smo se potrošili? Da li će nešto ispasti od toga? Hoće li se neki ciljevi isterati do kraja?
Nikada se nisam plašio vlasti. Plašim se samo kilave, nedorasle i neodgovorne opozicije. Jedno je kad te neko ugnjetava, a nešto sasvim drugo ako mu to dopustiš bez borbe.
