Đoko! Jebo te božji otac. Šta mi dovlačiš te Francuze. Prde za stolom… Gunđala je dedi moja pokojna baba Pijada. Skoro će vek tome, kako je Đoka Čiklovan sa porodicom otišao iz Pančeva. Banatske varoši opasane Dunavom, Tamišem i redovima kukuruza. Preveslao je Dunav i utaborio se u Bežaniji. Sremskom selu, blizu Zemuna. Bacio u ćošak opančarska šila i postao radnik na aerodromu „Aeroput”. Tu je i dobio nadimak Đoka Pančevac. Ali najpre da dovršim priču o prdljivim Francuzima.
Familija je šuškala da su Čiklovanovi Rumuni. Da su se u Pančevu posrbili. Svejedno. Bili su pravoslavci i držali su do Božića i Uskrsa. Bilo je to drugo Hristovo roždestvo koji su slavili u Sremu. Biće, desetak godina pre onog rata u kome smo pobedili Nemce i domaće izdajnike. Đoka je rekao: Pijada! Dolaze francuski piloti na ručak. Onda je baba izrekla onu psovku sa početka priče. Naravno, Đokina je bila zadnja. Moj deda se sa Žan Pjerom i Klodom, posadom miraža, upoznao iza hangara. Francuzi su ga tu zatekli kako nateže fićok sa dudinjarom. Pridružili su mi se u ispijanju rakije. Počeli sa njim da igraju krajcarice i bacaju u dalj konjske potkovice. Tako je počela era nebeskog srpsko-francuskog prijateljstva.
E za to drugo roždestvo, kako je Đoka zapovedao, Pijada je spremila bogat mrstan pravoslavni ručak. A zna se kako se nekad dobro jelo, kako peva njegov imenjak, panonski petao Balašević. Žan Pjer i Klod su čestitali praznik dudinjarom iz fićoka. Onda navalili na supu. Rinflajš sa renom. Na sos od mirodjije. Na pečenje. Štrudlu sa makom i orasima. Crveni u licu kao vino. Letele su čaše kao krilatice. Đoka im je otpozdravljao špricerima. Tu i tamo čuli su se „topovski udari”. „Dim” od eksplozija dizao se ispod stola. Baba se u kuhinji krstila i govorila kako je to od jake hrane.
Đoka je imao i solo partije ispijanja alkohola. Onako pijan teturao se bežanijskim šorovima i vikao: „Bež’te Sremci, ide Đoka Pančevac”. Tako je i dobio nadimak. Pijada bi okupila decu, kao kvočka piliće i čekala. Kad bi videla dedu kako promašuje kapije, dok su seoske kere izletale za njim na put, pobegla bi u vr’ bašte. Tamo je čekala dok bi se količina alkohola u krvi Đoke Pančevca ustalila na 0,2 promila. Tu priču slušao sam kao dečak, letujući kod baba Živke, Pijadine sestre. Baba Živka se udala za folksdojčera Filipa Šajriha. Deda Filip je bio kočijaš kod Solmana. Bio je to veliki dućan, u glavnoj pančevačkoj Ulici JNA. Današnjoj Vojvode Radomira Putnika. Živka i Filip su stanovali u dvorištu Solmanove trgovine. Filip je brinuo i o štajerskim konjima. Ooo… kakav je to topot bio kad bi zaprega kroz ajmfort laganim kasom stupala na kaldrmisanu ulicu. Ponosno sam držao kajase i maštajući stizao do Beča. Avantura se završavala negde kod Trubača. Deda Filip je preuzimao kajase, jer je tu „saobraćaj bio intenzivniji”.
Božićna druženja Đoke Pančevca sa Žan Pjerom i Klodom, prdljivom francuskom posadom prekinuo je napad Hitlerove avijacije na Beograd. Bežanijski aerodrom bio je bombardovan i Čiklovanovi su se sklonili u jednu staru jevrejsku kuću na Dorćolu. Starom kraju Beograda. Baba nam je pričala kako je poginuo. Stajao je u Dušanovoj ulici čekajući da prođu pijani Rusi i Ruskinje na motorima sa korpama. Proslavljali su oslobođenje Beograda i vozili cik-cak. Jedna mašina se zanela i zakačila dedu. Pao je i udario glavom u ivičnjak. „Slepoočnicom. Istom onom koju mu je okrznuo metak na Galicijskom frontu , kad se kao austrougarski soldat borio protiv Rusa”. Pijada je prenela njegovo telo i sahranila ga na Pančevačkom groblju.
