Svi se sigurno sećaju one scene iz kultnog domaćeg filma Profesionalac, kada Branislav Lečić u sada već poznatoj ulozi Teodora Teje Kralja izgovara rečenicu „da je evoluciji trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo pedeset da od čoveka ponovo napravi majmuna”. Sve bi, na kraju krajeva, ostalo na jednoj dobro osmišljenoj replici Duška Kovačevića da u biti komunistički režim u Saveznoj Republici Jugoslaviji nije odneo hiljade nedužnih žrtava rata, do progona, recesije i ekonomske krize, koje do tada novije generacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nikada nisu ni osetile. Svakako da je do te famozne 1990. godine i početka drugog poluvremena u utakmici za nacionalna pitanja jugoslovenskih naroda, prosečan stanovnik te iste zemlje bio zaposlen u državnoj firmi, sa ne toliko malim primanjima, imao svoj stan, u kojem je definitivno imao kakav-takav solidan život, putovao isključivo JAT-om, letovao u Makarskoj, a zimovao na Jahorini, pa nekada čak, da ne grešim dušu, i na račun radničkog sindikata. No, sve dobro kratko traje, pa i komunizam u Jugoslaviji, koji se bezmalo zadržao, kako u državnom aparatu radničke samouprave, tako i među mentalitetom naroda, pet decenija. Naravno, kao i sve druge ideologije, i komunizam je imao svoje slabe tačke, koje su ga parale, a pre svega, to su bili politički disidenti i… gerila. Političko rukovodstvo SFRJ nije previše trpelo rivale, pogotovo ne one koji su bili protiv samoupravnog sistema u svih šest jugoslovenskih zemalja. Taj animozitet je svakako bio najzastupljeniji i najjasniji u SR Srbiji, u kojem je standardno vladala praksa „ne daj Bože, da se Srbi slože”. I tako i bi! Marko Nikezić, kao jedan od vrhunskih diplomata ondašnje Jugoslavije i jedan od najzaslužnijih ilegalaca tokom Narodnooslobidilačke borbe, 1972. godine smenjen je sa mesta ministra inostranih poslova, kao liberal, zajedno sa Latinkom Perović, pri čemu je i sam Koča Popović taj čin okrarakterisao kao „dvorski državni udar i obračunavanje sa legitimnim delom demokratskih krugova komunističke partije u Srbiji i Jugoslaviji”. Međutim, politički neistomišljenici za državno rukovodstvo zemlje nisu predstavljali pravu pretnju komunističkom režimu, sve dok na svojoj strani nisu imali gerilu. Dakako da je gerila imala veliki značaj za stvaranje prvih oružanih snaga komunista i proleterijata širom sveta, ali dakako je i zaslužna i za njeno rušenje.
Gerila, kao pojam u vojnim enciklopedijama Boška Šiljegića, predstavlja je manju ili veću skupinu pobunjeničkih snaga, koja ima za cilj nasilno rušenje režima, bez bilo kakve tendencije za represalijom nad civilima, već eksplicitnu borbu protiv snaga vlasti. Jedna od vrlo zanimljivih stvari u svemu ovome jeste i ta da ni SFRJ nije bila pošteđena studentskih gerilskih borbi na ulicama Beograda početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Dok sa jedne strane Slovenija proglašava secesiju od Jugoslavije i dok uveliko traje naoružavanje Srba iz Krajine sa jedne, i pripadnika hrvatske policije sa druge strane i generalno sve veće međuetničke tenzije u SR Hrvatskoj, u Srbiji predsednik Socijalističke partije Srbije Slobodan Milošević drži sve konce u svojim rukama. Njegova vlast se de facto tada mogla nazvati despotskom. Kao i uvek tokom srpske istorije, sva zakonodavna, sudska i izvršna vlast zavise od politike jednog pojedinca i njegove grube naravi. Tako je bilo i ovog puta. Predsednik Milošević je nadasve imao veliko povrenje među svojim biračkim telom, pred kojim se pojavio kao jedan od najboljih primeraka iz crvenih redova, sa premisama nacionalne ideje „svi Srbi pod jedan kišobran”. Doduše malo pocepan, ali opet, namera je u tome krucijalna. Svakako su u toj zamisli bili i neophodni najmarljiviji i vlastima najodaniji pripadnici političkog aparata, kao što su medijski javni servisi za širenje propagandne mašinerije. Za taj poduhvat izabrana je Radio-televizija Srbije, koja je bila daleko najgledaniji medijski servis u zemlji. Suočena sa idejom višestranačkog politikog sistema, širenja demokratskih ideja političke multipolarnosti, kao i pada Berlinskog zida, komunisti Jugoslavije su shvatili da im je vreme za odlazak na večna lovišta polako na viudiku, te je bilo neophodno zaposednuti sve državne insitucije i po svaku cenu porobiti ne samo ceo sistem, već i narod nad kojim se vlada, jednostavnom parolom „iznad kalifa nema kalifa”. Jedan od takvih medijskih kalifa svoga vremena bio je dakako Dušan Mitević, glavni i odgovorni urednik najvećeg medijskog centra u Srbiji, koji je svaki stanovnik naše zemlje pomno pratio. Kako duh vremena i početak tmurnih devedesetih godina donosi i velike turbulencije i iskušenja za ovaj narod, tako je i za medije bio veliki poduhvat orkestrirati političku i društvenu realnost, ne samo u Beogradu, već i u ostalim delovima SR Srbije. A Dušan Mitević je svakako bio čovek za takve zadatke od poverenja predsedniku Miloševiću. Sa druge strane, Sloba je takođe i uživao u skupštinskoj većini gde je, zajedno sa svojim SPS-om, imao bezmalo dvesta poslanika, od ukupno dvesta pedeset. U prevodu, jednopartijski sistem se nastavio, jer je tadašnji predsednik Narodne skupštine, Dragutin Zelenović, i te kako imao dobre partijske odnose sa Miloševićem… Partija-bratija.
No, da se vratimo na temu. Samo političko rukovodstvo je bilo svesno toga da tadašnji Srpski pokret obnove i Demokratska stranka predstavljaju političke organizacije u nastajanju i da bi u jednom određenom trenutku mogle da predstavljaju ozbiljnu pretnju komunističkom režimu u Jugoslaviji, pa je bilo neophodno stvoriti atmosferu „univerzalnog neprijatelja”. Kao i samo raspirivanje nacionalne mržnje i netrpeljivosti sa obe strane, politička verzija te iste netrpeljivosti je isto tako bila zastupljena u širim društvenim krugovima i predstavljala je dobar deo medijskog prostora. I gle čuda, tako i bi! Nakon satiričnog članka SPO-a „Šta hoće generali?”, Slavko Budihna na dnevniku u osam, 16. februara 1991. godine optužuje Vuka Draškovića za veleizdaju, javno ga optužujući da šuruje sa Tuđman. Naravno, najžustriji odgovor je svakako sledio od optuženog li Draškovića, koji je javno zahtevao ostavku Mitevića i odgovornih za širenje laži protiv svog „lika i dela”, kao što su Budihna i tadašnji ministar resora unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović. Budući da odgovor režima nije stigao na adrese stranačkih prostorija Srpskog pokreta obnove, usledio je poziv na ulice.
I tako dođe 9. mart, u kojem su u prvim borbenim redovima, rame uz rame, studenti branili slobodu političkog izražavanja i demokratije. Na samom početku demonstracija, veliki broj građana Beograda je, probijajući se do centra grada, već imala manje okršaje sa pripadnicima milicije. I tako sve do Trga Republike, na kojem su se okupile sve viđenije ličnosti opozicione inteligencije: Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Mihiz, Paroški i ostala imanencija. Naravno, ovakve demonstracije moraju imati antirežimske i antiratne parole, koje svakako nisu izostale, naprotiv. One su predstavljale samo uvertiru za sve ono što će ljude dočekati u kasnijim godinama, kako ratovi u susednim državama budu eskalirali, doživljavali svoj vrhunac i svoje peripetije, ostavljajući za sobom nastradale, ma kojim nacijama pripadale. Negde oko jedan popodne, neposredno nakon završetka Draškovićevog obraćanja okupljenim demonstrantima da su ispred predsednika Miloševića dva tasa: život, čast i mir Srbiji, a na drugom pet ostavki i demanti, tu i tamo se provuklo i da je došlo do navodne zaplene oružja od strane demonstranata, što je tadašnjeg komandanta združenih snaga milicije Radovana Stojkovića Badžu nateralo da odmah udari po demonstrantima i studentima. A Vuk, zajedno sa svojim stranačkim pajtosima brže-bolje, pa na balkon Narodnog pozorišta, odakle je glasno studentima naredio „JURIŠ”, pa se ceo centar grada pretvorio u ratnu zonu. Naravno, nadjačani brojčano, milicioneri su potisnuti, a demonstranti su pokušali da se, zajedno sa Vukovim SPO-om, probiju do Skupštine i da je preuzmu u svoje ruke. Međutim, sreća je ipak bila na strani Miloševića. Odlukom predsednika predsedništva Borisava Jovića, Slobu spasava, i to na jedvite jade, JNA svojim tenkovima. Dakako, pokušaj odbrane slobode je tu privremeno izgubljen, ali ne trajno… Ili je to sve vreme bila orkestrirana opoziciona varka, na kojem je građena dalja popularnost političkim partijama, koje su tada predstavljale kičmu opozicije? Bilo kako bilo, da li u prvom ili drugom slučaju, 9. mart će predstavljati i dalje politički ispit, na kojem su demokratski opredeljen deo naroda i urbana studentska gerila ponovo pokazali naivnost. Vuka Draškovića će u povečerje 9. marta uhapsiti baš Naser Orić, Knele i Giška će ubrzo nakon toga biti ubijeni, jedan u „Hajatu”, a drugi na ratištu, a Zoran 12 godina kasnije. Čini se da se, već trideset i dve godine od prvih antirežimskih demonstracija, Srbi i dalje povinuju lažnim autoritetima i veruju obećanjima, za koje znaju da predstavljaju samo snove o boljem životu, od kojih se običan narod sigurno neće ovajditi.
Osim naravno Žarka Jokanovića… Žare je barem smuvao Milicu…